Šašava bibliotekarka
Autor: Zoran Plećević
Tužan sam. Kao jednom, jedne zimske večeri kada sam čekajući stare prijatelje koji su trebali da stignu iz daleka hteo da prekratim sat dva beskorisnog vremena i krenuo u gradsku biblioteku. Bila je blizu, iza ugla i odmah sam se obradovao toj pomisli. Ne samo da bi mi bilo toplije i prijatnije nego napolju, na snegu i vetru nego su mi u sećanje navirale skoro zaboravljene uspomene na vreme dok sam čitao knjige i kada sam puno vremena provodio u toploj čitaonici u ćošku biblioteke. Požurio sam znajući koliko imam slobodnog vremena, kad, već na vratima su me dočekale tri službenice i u glas upitale:
„Šta ste hteli?“
Nisam stigao ni vrata da zatvorim, vetar ih je vukao na drugu stranu a ja sam stajao ne pomerajući se i gledajući u njih.
„Nešto da prelistam, novine ili neku knjigu.“
Odmerile su me bar tri puta sve tri od glave do pete.
„Jeste li član?“
„Da.“
Drsko sam slagao gledajući ih pravo u oči, sve tri. Uspeo sam da se izborim sa vetrom i da zatvorim vrata.
Odavno nisam bio član biblioteke, iščlanio sam se zbog one debele, šašave bibliotekarke koja je bila bezobrazna, bezobzirna i nikada nije gledala svoja posla. Uvek je morala nešto da primeti ili da pita; opet uzimate tu kupusaru od knjige, već ste je dva puta čitali, da vidim? Olovkom se češkala po glavi i listala bi ogromnu knjigu koja je stvarno bila prava kupusara. Kada je stigla do mog imena značajno me je pogledala. Ne, tri puta ste je uzimali, rekla je ostavljajući olovku i ustajući sa stolice. Jel vi uopšte čitate te knjige ili ih samo onako uzimate? Propadao sam u zemlju od sramote i kada nije bilo nikoga iza mojih leđa, a kada bi se neko zadesio i čuo šta mi je rekla poželeo bih da smeta nestanem sa lica zemlje.
I tu knjigu ste već jednom uzimali a ona i nije bog zna šta, ja je doduše nisam čitala, ali sam čula da je nerazumljiva i odavno je niko osim vas i ne uzima na čitanje. A, ta knjiga, ona ni malo nije za vas, niti studirate niti verujete u boga, šta će vam? Bolje da je uzme neko dete koje veruje ili treba da spremi ispit.
Najgore bi bilo kada bi bila baš jako loše volje, kada bi je iznervirao neki dosadan član, kao ja, koji dolazi svaki dan, ili je napadne talas migrene. Tek sad vraćate knjigu, znate li koliko ju je dece tražilo? Da vidim; prstima za koje čovek nikada ne bi mogao da pretpostavi da imaju takvu živahnost listala je knjigu, žustro, gledajući me preko naočara. Da vidimo, listala je sve žustrije, listovi su skičali od protesta i uvek sam se u takvim prilikama pribojavao da slučajno ne polomi nokat, izbacili bi me odmah iz biblioteke. Da vidimo, trebali ste da je vratite još u prošli četvrtak, vi ste rizični i ako tako nastavite moraćemo da preduzmemo mere protiv vas.
Šta, opet hoćete Henri Milera? Rakovu obratnicu? Vraćate Bukovskog a hoćete Milera? Vi ste sigurno seksualno opterećeni i izopačeni čim čitate takve gadosti.
Ili kada je nadrndana zbog sasvim drugih stvari: Šta vam je sa onim komšijom koji se stalno opija i tuče svoju ženu? Nisam ga odavno videla, a nju, mučenicu srela sam pre neki dan, bila je sva u modricama. Zašto je tuče? A vi, jel' i vi pijete? U vašem komšiluku svi piju.
Bilo je dana i kada je bila sumnjičava: Onih knjiga o filmu koje ste jedno vreme redovno uzimali nema, nestale su, znate li šta se dogodilo sa njima? Vi se više ne zanimate za film, čitate ili religiozne knjige ili izopačene, prepune seksa? Što ne čitate nešto normalno?
I sada je bila iza malog šaltera, da li me se sećala, ne znam. Stajao sam sa obe noge unutra, vrata sam oteo od vetra i bila su dobro zatvorena, a njih tri su me gledale pravo u oči.
„Imate li kod sebe člansku kartu?“
„Ne.“
„Morate da nosite sa sobom člansku kartu kada idete u biblioteku, bilo da uzimate knjigu ili da ovde čitate nešto. Znate li broj?“
„Ne, ne znam.“
Ućutale su.
Oduvek sam mislio da biblioteka ima neku drugu, sasvim drugačiju namenu. Pokušao sam da smislim nešto, da uradim nešto što bi u ovom trenutku imalo smisla, ali savršeno sam se uklapao u besmislenu situaciju koja je zavladala i pretila da potraje.
„Mogu li sada da uzmem nešto, da pročitam, ovde?“
„Šta?“
„Nešto o filmu.“
„Poslednja polica levo“, rekla je šašava bibliotekarka koja me se sigurno sećala.
„Ubuduće nosite člansku kartu“, rekla je druga.
„Inače, nećete moći da koristite naše usluge“, rekla je treća.
Baš kao sada, na ovoj utrini pod bagremom i tada sam stajao na sred biblioteke bez snage da se pomerim. Knjiga o filmu mi više nije padala na pamet, samo sam zurio u crveno izvučene pramenove šašave bibliotekarke i nisam se pomerao. Vrata su bila suviše daleko da bih jednim korakom mogao da se izgubim iza njih, da me napolju ošine ledeni severac, da mi razbistri glavu. Trebalo je najmanje tri koraka, tri junačka koraka i najvažnija stvar, bilo je potrebno pokrenuti se. Bio sam svestan da kroz staklo tri para očiju pilje u mene, radoznalo me posmatraju očekujući, bog zna šta.
Još jednom sam na brzinu bacio pogled na crvene pramenove šašave bibliotekarke, okrenuo se na petama, skočio onih dva tri koraka, zajedno sa vetrom otvorio vrata i otišao da sat, dva beskorisnog vremena potrošim u nekoj kafani gde me, osim šta ću da popijem, niko ništa neće pitati.
(odlomak iz romana Pariz je daleko)
Photo credit: veritatem via Foter.com / CC BY
