Pandorino sokoćalo
Autor: Iva Radović
Ponekad batrganje po internetskim magistralama, stranputicama i bespućima ume da bude neprijatno iskustvo. Imam utisak da sam otvorila Pandorinu kutiju i da mi iz nje guje, akrepi i besovi skaču za vrat.
U našem javnom prostoru odomaćilo se obraćanje u drugom licu množine, upiranje prstom - ili se prosto sipaju optužbe, bez pardona, na račun "nekih", određenih grupa ljudi, teritorijalno ili nacionalno označenih; "nas" kod opreznijih polemičara koji nekako, ipak, iz tih "nas" izuzimaju sebe same.
Ovakav način opštenja sa niščima tipičan je za Premijera - pantokratora. Kao očiglednog reprezenta tog nezahvalnog puka - koji ima nesreću da moćnom rukom vodi, brani i tome podobno - Vučić obično upotrebi novinara koji ga intervjuiše, pa onda njega propituje, stavlja na tapet, razapinje. Jerbo narod je grbav, kriv, lenj, hoće da kuka a neće da radi, nezahvalan, i uopšte uzev, nikakav.
Ovde se, međutim, javlja dilema - je li starija kokoš ili jaje? Bojim se da je Premijer, ili ko ga već savetuje, zgodno iskoristio manir u komunikaciji uobičajen, a koji je Internet učinio posebno vidljivim. Ako pogledamo rado i mnogo deljene tekstove, čitane tviteraše, uticajne blogere i ostali elektronski krem, ispostavlja se da se ljudi baš na takve tekstove lože. Ispada da volimo da nam neko sere po glavi i tretira nas k’o maloumnike. Izgleda da se palimo na tekstove (i njihove autore) koji nas prozivaju i vređaju, ubeđuju da smo lenji, glupi, primitivni, lažovi, patetične kukumavke koje za svoju zlehudu sudbinu optužuju druge, da smo nedovoljno odlučni i hrabri da se pokrenemo i stanemo za vrat toj istoj (zlehudoj) sudbini.
Da, recimo, promenimo političare-gmizavce koji o toj sudbini odlučuju.
Pa vele: takve ste ih i zaslužili.
Drugi deo ovakvih tekstova završava se pesimističkim zaključkom da su poluljudi zaposeli njivu nam Srbiju kao pirevina, da se od njih ništa ne može učiniti, da se ova zemlja ne može civilizovati i da je jedino rešenje - odlazak na neku srećniju oranicu.
U svakom slučaju za tastaturom je zen budista koji je iznad banalnosti kuknjave za 'leba. Jer sam si kriv ako za 'leba nemaš, o drugim stvarima da i ne počinjem.
Ne tvrdim da nema ljudi koji cvile. I sama spadam u te. To što umem da cvilim ne znači da ne umem da lajem, borim se i grizem kada treba.
Ne zaboravimo da smo mi, svi, koji pišemo te tekstove ili ih čitamo, koji imamo pred sobom monitor i tastaturu, koji sedimo u toplim sobama, imamo struju, završili smo škole i stekli neka zvanja - da smo svi mi, dakle, privilegovani u odnosu na jedan dobar broj ljudi koji ni to nemaju, i do kojih ova mudrost uopšte ne dopire. Ne zaboravimo da je privilegija ušuškanih u sigurna zanimanja i porodična nasleđa da se hrabro otisnu u svet ili, recimo, u privatni posao - jer ima mnogo ljudi koji nemaju šta da prodaju, šta da ulože, od koga da pozajme. Ne zaboravimo na ljude koji nisu više radno sposobni a odrobijali su čitav svoj vek - da bi dočekali da pod starost, krišom, rone po kontejnerima. Imamo li drskosti da njima kažemo da ne kukumavče? Da nešto rade? Samohranim majkama? Ljudima koji su u zrelim godinama ostajali bez posla? Ljudima koji su se otrgli iz bede, gulili klupe, da bi ih država sažvakala i pljunula kao nepotrebne, a namesto njih uposlila šljam i beskičmenjake?
Ponekad su samosažaljive tužbalice iritantna gluma, ali počesto je dovoljno samo malo pažljivog posmatranja da se oseti stvarni, nametnuti životni poraz za koji ne možemo okriviti žrtvu.
Tu, nedaleko od naših prpošnih internet persona, od naše hrabre, natčovečanske borbe protiv papirnih zmajeva, nalazi se stvarna, bezizlazna patnja, nedostojna ljudi, ali dostojna njihovog plača i našeg saosećanja.
Ako nismo spremni da povučemo i onog ko je posustao, da pružimo oslonac onome ko je posrnuo, i onome ko je za pogrešnog glasao, i ko je – jao, sramote, plakao, i ko je žrtva nepravde, i ko je imao manje i mogao manje, i onome ko nije imao za kurs ili promenu obrazovnog profila, i onog ko je rođen u devetočlanoj porodici gde se za njega nije zanimalo pa je ostao neuk, i onome ko je stvarno stavio fakultetsku diplomu u fioku i krenuo da pere čaše (i od toga, razume se, jedva preživljava); onda nikakav javni angažman i nema mnogo smisla.
To onda nije poziv na angažman; to je onda samo likovanje zbog sopstvene superiornosti, intelektualne, moralne i duhovne nadmoći nad onim vašljivim robljem koje nije doseglo naše gromadne gabarite.
A malo da zatvorimo Pandorino sokoćalo i zakoračimo međ’ ljude?
Photo credit: farouq_taj via Foter.com / CC BY-NC-ND
