29. februara u svim medijima se pojavila vest da je nekoliko učenica V razreda na vajber grupi pozvala ostale učenike da potpišu peticiju da se jedna drugarica iz njihovog odeljenja isključi iz škole zbog različitosti u odnosu na vršnjake, naime zbog hroničnog oboljenja koje ima. Pisanje peticije je usledilo nakon što je „nepoželjna“ učenica već nekoliko meseci, iz dana u dan, trpela psihičko nasilje od vršnjaka u odeljenju, a o čemu je njena majka obavestila školu i tražila da se nešto preduzme. Očigledno da škola nije adekvatno reagovala kako bi se klima u grupi ovih petaka popravila, pa se nemilosrdni poziv za peticiju pojavio na društvenoj mreži.
Samo što je prošlo dvadeset dana odjeknula je nova vest o isto tako dramatičnom vršnjačkom nasilju gde su osmaci najsurovije zlostavljali šestaka u toaletu škole.
Ako se vratimo unazad setićemo se da se već godinama barem 3 – 4 puta tokom jedne školske godine pojavi vest o nasilju u školi, od kojih je jedno dovelo do samoubistva. A koliko li se tek, između ovih obelodanjenih, dešavalo nasilništava za koja javnost nikada nije saznala.
Toliko su te vesti česte da su ljudi, nakon trenutnog zgražavanja, prestali o njima dalje da razmišljaju. Čini se da se više uznemirimo i duže prepričavamo vest o vremenskim neprilikama nego o tome da tako veliki broj dece biva vređan, ponižavan, prepadan, tučen, držan u strahu i prinuđen da o tome ćuti, ostajući trajno sa osećanjem odbačenosti, bespomoćnosti i bezvrednosti.
Kada javnost na takve događaje ne reaguje na konstruktivan način, samoorganizujući se, to ukazuje da se svi osećamo nesigurno i da ne verujemo u institucije sistema. A kada referentne službe, ustanove, institucije i zaposleni u njima ne nalaze rešenje da preveniraju takve situacije, onda moramo da budemo zabrinuti zbog nezainteresovanosti, neznanja, nerazumevanja, nekompetentnosti i nemoći sistema. Koliko su nekompetentne i besmislene reakcije najznačajnijih instanci zaduženih za prevenciju i intervenciju u slučaju nasilja u školi pokazuje navod iz novinskog teksta povodom brutalnog zlostavljanja učenika u OŠ „Branko Radičević“ u Novom Sadu.
....................................................................................................................................................
Danas održana sednica Koordinacionog tela za borbu protiv nasilja u osnovnim i srednjim školama
....................................................................................................................................................
Članovi Koordinacionog tela zadužili su Gradsku upravu za obrazovanje da se, povodom najčešće pominjanih problema škola u vezi poboljšanja bezbednosti učenika, nastavnika i objekata škole, obrate javnim preduzećima i drugim institucijama, kako bi se preduzele sve mere i aktivnosti radi otklanjanja problema koje su škole navele, te da o tim merama obaveste Koordinaciono telo. Kako je rečeno na sednici, među najčešćim problemima sa kojima se škole susreću jesu psi lutalice, nedostatak rasvete, nepostojanje "ležećih policajaca", bolja obeleženost pešačkih prelaza u blizini škola i drugo. Članovi Koordinacionog tela ujedno su podržali projekat "Tesla nas povezuje", koji realizuje Osnovna škola "Nikola Tesla", a povodom obeležavanja 60 godina postojanja škole i 160 godina od rođenja poznatog naučnika. U okviru projekta škola će prikupljati sredstva od mjuzikla "Poslušaj moje srce", koje će potom biti donirana u humanitarne svrhe, za decu žrtve nasilja.
Još apsurdnije i mnogo više zabrinjavajuće je da direktori škola i zaposleni izjavljuju da nisu znali za nasilje iako se mesecima svakodnevno odvijalo, i gle, nekim čudom, otkriju ga tek kada kulminira u najdramatičnijoj formi.
U školi, sem u kabini toaleta, ne postoji mesto gde učenik može da bude sam. A školski toaleti se, ne bez razoga, prave tako da se dok ste u njemu ne možete videti ali se možete čuti. Znači da u školi niko nigde nije potpuno sam. Pa, sve može da se „dočuje“ onog momenta kada se i desi. Da li iko može da poveruje da direktor, nastavnici, stručni saradnici (ah, ironije psihološko – pedagoška služba), pomoćno osoblje, ne mogu da uoče da je neki učenik često usamljen, plašljiv, pokunjen, dok su neki drugi veoma često grubi i nasrtljivi i skloni da čine nasilje,
Direktor škole kaže da škola nije znala da se odvija nasilje nad mlađim učenicima, te da je baš on u ponedeljak, 10. marta zatekao slučaj u školskom toaletu. Kako tvrdi, 10 minuta je ubeđivao počinioce da priznaju šta su uradili, što su oni potom i učinili, a zatim je pozvao nadležne organe.
- Tog momenta sam pozvao MUP, koji je odreagovao i uzeo izjave od dece. Oni su pričali da se to ne dešava prvi put, a uglavnom se dešavalo u toaletu i tu mi nemamo video-nadzor. Jedini izvor nam je da dočujemo, a čim sam dobio saznanje, odmah sam odreagovao
U našoj zemlji se od 2005. uz učešće pet ministarstava (prosvete, zdravlja, socijalne politike unutrašnjih poslova, omladine i sporta), sprovodi UNICEF-ov projekat Škola bez nasilja. Nakon punih jedanaest godina primene tog programa, za očekivanje je da se vršnjačko nasilje u školama smanjuje, ali, nažalost, ne da se ne smanjuje već postaje učestalije i poprima drastičnije forme. Ako se o vršnjačkom nasilju u školama pažljivo prate izveštavanja u medijima, primetićemo da se po pravilu, bez imenovanja, navedu vinovnici, navede se žrtva i vid zlostavljanja koji je trpela, izjava direktora, koji jedini u tim prilikama govore u ime škole, izjava roditelja žrtve i kazna koja je predviđena za počinioca. Upadljivo je i neobično da se ne govori šta će se preduzeti kako bi se žrtvi pomoglo da ublaži posledice užasa koji je preživela, niti se pominju postupci koji kod vinovnika, za ubuduće, treba da smanje nasilničko ponašanje. Neobično je takođe da se, pošto je obelodanjeno vršnjačko nasilje u školi, ne postavlja pitanje odgovornosti škole za pojavu nasilja, odnosno njenih zaposlenih, niti odgovornosti institucija sistema, na primer Jedinice za prevenciju nasilja pri Ministarstvu prosvete, osnovane pre četiri godine upravo zbog ovog fenomena, U medijskom prikazivanju, situacija vršnjačkog nasilja izvlači se iz školskog konteksta, tako da se svi oslobode odgovornosti, a ovaj ozbiljan društveni fenomen potpuno obesmisli.
Da bi škola ostvarila osnovni zadatak zbog koga postoji, a to je da podržava i podstiče razvoj i napredovanje svakog pojedinačnog učenika, mora da stvori bezbedno okruženje. Ono se ne stvara zaključavanjem škole, kaznama, rešetkama, kamerama i školskim policajcem. Bezbedno okruženje znači razvijanje i negovanje dobre klime, ono što se u standardima kvaliteta rada obrazovne ustanove naziva ETOSOM i obavezujuće je za svakog zaposlenog u školi uz najveću odgovornost direktora.
Do sada, tokom par decenija stalnog porasta vršnjačkog nasilja u našim školama, nikada nije izrečena sankcija nekoj školi - direktoru, nastavnicima, stručnim saradnicima, zbog toga što nisu stvorili bezbedno okruženje za svoje učenike. Pozitivni propisi postoje, ali mehanizmi za njihovo sprovođenje nisu uspostavljeni i niko, očigledno, za to nije odgovoran. A možda i ne bi bilo tako, kada ozbiljno bavljenje vršnjačkim nasiljem ne bi otvorilo pandorinu kutiju onog drugog nasilja koje u školama sprovode zaposleni.
