Je suis Vera
Autor: Aleksandra Mijović – Anja
Beograd iz moje, lične vizure dušu ima. To je najdivniji grad na svetu. Tu žive meni najdraži ljudi. Tu sam se rodila, završila škole, provela prvih 35 godina života.
Uhvatila me neka dešperacija. Zašto, pitate se. Zato što bitisanje u Beogradu delim sa spodobama. Al’ da krenemo od početka:
Pre tri dana podelila sam tekst mog autora Vere Vujičić po raznim fejsbuk grupama. Između ostalog i u grupu ,,Moj Beograd dušu ima’’. Tekst govori o opštepoznatim beogradskim snobovima. Takvih kreatura oduvek bilo, ništa novo. Jašta i oduvek su nam išli na nerve, te podržah Verin tekst ’nako iz duše. Problem je što se velika većina pomenute grupe odmah prepoznala i krenula u napad na Verinu i moju malenkost. Još ih je pride moj uvod (Da li vam idu na živac oni pravi Beograđani koji vam to nabijaju u nos, kao da je u pitanju kakva kraljevska titula) za srce ujeo, pa su dušu sakrili pod tepih i navalili k’o mutavi da se takmiče ko će grđu uvredu da nam uputi. Biće da nisu baš ni pročitali šta tu piše, nego poverovali onom prvom kom male, sive ćelije usporeno delaju. Svašta je tu bilo. Odma’ su mi kazali da ’vatam prvi autobus da se iz ovih stopa vratim odakle sam došla. ’Oću, dakle, sa Banovog brda da se vozam nazad do Vračara, al’ ko će stan da mi da na poklon?
Članovi grupe, pre nego što upute ružne reči, prvo se predstave ovako: Milisav, četvrto koleno, rodoslov mu visi na zidu i na njega je jako ponosan; Dragiša, šesto koleno, osmislio aplikaciju za skeniranje sagovornika koja radi po principu detekora laži, te ako sagovornik govori neistinu da je iz glavnog grada – odma’ zna! Radojka, koja je tu od početka i ona zna da su njeni preci Kelti bili na Dorćolu, a ne na nekakvoj Karaburmi; Gospava, čiji je prađedo ušao u svojim, smaragdnim kočijama direktno kroz kapiju u Takovskoj; Đura, sedmo koleno, koji bi, ako ga neko pita, uveo ausvajs jopet, te svim dođošima zapržio čorbu! Ja imam prvo i drugo koleno, jedno operisano još davne ’93. A drugo jedva da šljaka valjano...
Zaprećeno nam je stotinama čistokrvnih, beogradskih prstića da ne solimo pamet njima, jer oni znaju, sve, bre, znaju! Nas dve, čobanke, smo pobegle, pa sad iz inostranstva izigravamo bitne! Na njihov grad da pljunemo, a? Pa, ne mož’! Snežni drvoseča Milorad zvani Majk nam je poželeo da se što pre emancipujemo kako znamo i umemo, jer bez pedigrea na uvid, oni, te svevišnje individue, nemaju vremena za gubljenje, more... Uvrede ne bih popisala, malko im nije mesto na ovom, ozbiljnom portalu. Na kraju se pojavila nekolicina pravih vitezova koji su nam odbranili čast i usput uporno administratora zapitkivali zašto dozvoljava da dve žene budu tako surovo napadnute. Šef grupe je odreagovao tako što je celu ujdurmu obrisao, a onu tešku, stranu reč ,,izvinite’’ nije uputio.
Al’ dosta je šale, jer je poenta priče jako tužna. Šta se to desilo mojim sugrađanima za ovih šest godina koliko nisam tu? Postadoše zombiji operisani od svih ljudskih vrlina. Malograđanština se proširila kao galopirajuća metastaza. Teška vremena nisu opravdanje. I ja sam prošla devedesete, pa i ono što je stiglo posle, pa ne primećujem da prvo mrzim na prvi pogled, psujem i pljujem. Ima li bar malo razuma u tim, usahlim, beživotnim lobanjama?!
Znate kako, rodoslov ne dajem na uvid, pa da vas je još toliko. Niko vam nije ukazao da je to vrlo neukusno, ne? Nadmašili ste one, obične, beogradske snobove iz moje mladosti. Ti retro kompleksaši su se domunđavali tiho, šaputali između sebe, jer su nekako u dubini duša znali da su takve priče jadne. A vi? Na sav glas, bez kočnica! Sramota me je što živimo u istom gradu i ovako se izvinjavam svakom dođošu kog ste povredili. Dostigli ste vrhunac ljudske bede.
Photo credit: Milos Golubovic via Foter.com / CC BY-NC-ND
