Izduvani baloni
Autor: Aleksandra Mijović – Anja
Upravo sam pročitala vrlo alarmantne vesti: U noći između 24. i 25. aprila grupa ljudi je porušila 1000 kvadrata Savamale. Ta ista grupica je sve svedoke, koji su se tu zadesili, spakovala u nekakve šupe, naredila im da gledaju nadole i oduzela im telefone. Jedan jedini, koji je odlučio da hrabro o tome prozbori, reče da je video nekoliko policajaca koji se šetkaju tu, te zato policiju i nije zvao no se obratio na N1.
Prvo: Gde su ti vlasnici čije su nekretnine porušene? Drugo: Gde su privatni korisnici tih prostorija? Treće: Policija i komunalci nemaju pojma šta se tu zbivalo. Kako bih rekla, oni koji bi trebalo da sprovode zakon, štite nas i zavode red – trenutno su koštunjavi!
Kako je svedok kazao: rušilačka grupa je na sebi imala faerke, patike i fantomke. Ne znam koliko vam je kratka pamet, al’ meni nije. Isti takvi su davne ’91. iskočili iz kombija i ubili boga u srednjoškolcima i studentima okupljenim radi antiratnog protesta. Slično kostimirani su dakle od ’91. do 2000. s vremena na vreme gazili moguće izazivače problema tadašnjoj vlasti širom grada Beograda. Bilo je špekulacija ko su, u stvari, ti ljudi, kome to pripadaju. Ali nikada nismo saznali pravu istinu. Nismo je ni tražili, da budem iskrena. Važnije nam je bilo da se izborimo za normalan život, a neprijatna iskustva smo zamenili poletom i objašnjenjem da idemo napred, ne zanima iskopavanje prljavog veša. Ah, kakva katastrofalna greška! Danak neiskustvu. Jer se sad, ponovo, fantomska vojska okupila i izvršava kriminalna naređenja.
Rekoh, vraćaju nam se devedesete u novom ruhu. Neko reče da je atmosfera ipak iz 1933. Da su devedesete, neko bi se pobunio i očas posla bi se desila opšta tuča. Dakle, stiglo nam je vreme okrenutih glava na drugu stranu.
Nije li se dosad desilo na hiljade neoprostivih zlodela ili neukih pogrešaka? Helikopterska tragedija; nesnalaženje u poplavama; fantomske firme na ime ukradene lične karte; stanovi na bugarskom primorju; finansiranje stranih ulaganja; sramno prodavanje jakih, domaćih firmi; zlostavljanje radnika po fabrikama tih dugo očekivanih stranih investitora...
Pognute glave. Tišina.
Da se vratimo na Izbore, kad sam već počela o brutalnoj tišini koja trenutno vlada. Imamo sve dokaze da su izbori namešteni. Nije li bilo previše neregularnosti? Desetak fantomskih poziva po stambenoj zgradi, glasanje pokojnika, nezapečaćene kutije... Ne bih da zvučim kao dosadni matorci iz moje mladosti, ali aman! I za mnogo manje se u nama, klincima iz devedesetih, budio bunt.
Današnji klinci ne razmišljaju u tom smeru. To ih ne dotiče. Svu enegriju troše na gejmerska okupljanja po bespućima interneta. Aktuelnu vlast pominju samo kad treba da se našale, da se smisli novi, smešni post ili sarkastični gif. Nigde naznake da im smetaju toliko već ogoljeni znaci nepravde. Njihovi roditelji su oni buntovnici iz devedesetih, da se razumemo. Njihova neaktivnost se ne može pripisati roditeljskom neuspehu. Klince ovakve stvari jednostavno ne interesuju. U njihovim glavama budućnost je nebitna.
Današnji intelektualci su apatični. Vode se kao nestali. Oteše im uloge novokomponovani književnici. U vreme kad su nam dostupne sve informacije i moguće je javno istupiti i reći na sav glas kuda ovo vodi – gluvonema elita se zavukla u mišje rupe i ne promalja nosiće.
Današnje starine su svim srcem za vlastodršce. Neverovatno je da smo i famoznih devedesetih imali iste kadrove uplakanih penzionera koji svoju pregolemu ljubav prema čizmi iskazuju kroz suze radosnice. Šta se to dešava vijugama kad stupe u pozno doba, nikada mi neće biti jasno.
Kud ne odoh u psihologe pa da sve, ove, nakaradne pojave mogu sebi naučno da objasnim!
Do sledećeg javljanja, hajd’ da zapevamo onu, našu staru:
