Gospodin
Autor: Vera Vujičić
I tako, zadesilo te ono o čemu si još kao dečak maštao, kao momak sanjario. Ipak, nisi bio toliko lud, pa da se nadaš da će ti se to i ostvariti. Jer, u ta, prošla, normalna vremena, i snovi su bili normalniji. Nisi ti tada ni mogao da sanjaš ovo što sada imaš! Tada se tako nešto viđalo samo na filmu, Džejms Bond i tako to…A tvoja mašta i silne želje su dopirale negde do Dubrovnika, letovanje u hotelu Argentina, recimo, a ti u belim lanenim pantalonama, Lacoste majica, espadrile. Nije da si ti tada loše živeo, taman posla, ne – čak bolje od proseka. Imao si i kola, obična, ali dobra, čak simpatična. Ipak, sanjario si o nekom BMW ili Mercedesu..Uh, kad se metneš u srebrnu ,,mečku”, pa još one naočari iz žurnala kad staviš, pa daš gas i gledaš u daljinu…
Pusti snovi… Ali, nekada java premaši snove i – eto te sada, više nego sredovečnog, ali, držiš se. Jer, tenis, jer skijanje… Mada, priznaj, to je bre, foliranje, stomačić te odaje. Kakav stomačić, stomačinu si oklembesio. Ali, šta te briga, niko to ne primećuje, svi ti kažu da si zgodan, raduju se kad te vide, tapšu te po ramenima, ma, sreća ih ozari! A, tek devojke! Mislim, ribe, ove sisate plavojke, oko dva’es pet godina. Mnogo im se sviđaš, njihov si tip, 100%. Jer, ti si sada glavni, a onaj junak iz tvojih momačkih snova, nije ništa. Iz tvoje perspektive, taj je neki luzer, skroz bez veze! Ma, gologuzan. Vidi tebe, na tebi, sve ekskluzivno, te košulje, pa mekane drajving mokasine, satovi od tamo-neke-firme, kakav crni Roleks, to je za seljobere! A kad se picneš za posao, upeglana košulja, šivena po meri, Savile Row, rekla bih, pa kravatu od teške svile, vezuješ u najnovijem trendu, juče lansiranom.Ti si trendseter, to se zna! Gle, cipele! Aligatorske, nema veze što je dan. Da se vidi da ti imaš što drugi nemaju. Ermanađildo Zenja odelce, stoji ti k’o saliveno, ogledaš se, zagledaš, sa svih strana, oko ne možeš da odvojiš. Mašala, baš si čovek svojih snova!
Imaš ukusa, priznajem, mada, pretenciozan si. To je to! Opusti se, znaš kako se kaže! Šta si se uskopistio?! Podsećaš me tako na Don Kalođera, iz Viskontijevog flima Gepard – ono kad novopečrni parajlija, stiže u vilu, na bal kod aristokrate, osiromašenog, ali elegantnog i prirodnog; a ovaj novokomponovani, sav nacinkroćen, preko svake mere. Eh, mora da ostavi utisak!
Pa, ti tvoji automobili! Pa, putovanja, prva klasa, plave obale, mondenska mesta i džet set. Pa, restorani! Kad ti naručuješ, to je impresivno! Kelner, impresioniran. Vidi, ti si sasvim određena ličnost, izgrađena, znaš šta hoćeš. Kakav ćeš biftek, pa onda detaljno, da bude ovakav, ni slučajno onakav. Jer, ti ćeš to da vratiš nazad, ti znaš tačno kako svako jelo treba da izgleda. Pa, onda, vina. Za to ti treba manji godišnji odmor, dok znalački sve pregledaš, a još moraš malo i kelnere da preslišavaš. Onda, ritual: kelner otvara flašu, ti mrzovoljno gledaš, sumnjičavo uzimaš pampur, ma ga prinosiš nosu i njuškaš. To si negde video i jako ti se svidelo. Naravno, pampur miriše na pampur.
Kad bih te nazvala snobom, znam da se ti ne bi naljutio. To je za tebe kompliment. Ti misliš da je to pitanje prestiža, a uvek si to voleo. Želeo si da budeš snob. E, da ti kažem: nisi snob, ti si samo malograđanin. Nemaš ti štofa čak ni snob da budeš, a i koji će ti to!
Pa, zar se ne sećaš, čak i tada kad si sanjao o životu na visokoj nozi, tadašnji snobovi su išli u operu, na BITEF i BEMUS, na FEST, a ti, čak ni to. Odeš nekad na premijeru, da te vide, a od predstave najviše voliš pauzu, pa piješ neki običan viski, kad nemaju onaj tvoj, specijalni. Malo šta ti valja, jer ukus ti je prefinjen.
Samo da te podsetim na Volterovog Kandida, ono kad Panglos kaže Kandidu, oduševljenom Pokokuranteom i njegovim ukusom, jer baš ni za šta ne mari: ,,Još je Eskulap davno kazao da nisu najbolji oni stomaci koji odbijaju svaku hranu.”
Ne, nisi ti gospodin, ti si samo skorojević. Ne gledam ja tebe sa visine, sam si se spustio, pa mi je tako, kad te gledam, perspektiva ptičja.
