Čitaoci Direktne reči o bombardovanju (3)
Bilo je grozno
Mnogo je ljudi poginulo, mnogo je vrednoga uništeno... Ali, neću da te podsećam na to. Neću da ni da te ubeđujem kako je bombardovanje Srbije 1999. godine bilo „ničim izazvano“, nepravedno, okrutno itd, itd. Naglasiću ti da je, verovali tebi ili ne, bombardovanje imalo i svoju nekako čudnu pozitivnu stranu...
Kada se kaže „bombardovanje“ jedna od tvojih asocijacija jeste – tišina! Misliš da nikada više u gradovima nećeš doživeti toliku tišinu. U „šizela“ periodima čini ti se da se većinu vremena ni ptice nisu čule. Čuo si svaki prelet aviona, svaki usamljeni automobil četiri ulice dalje, generator iz tri kilometra udaljene bolnice. Nekada je tišina bila takva da si čuo sopstveni puls. Tišina je idealna za spavanje, je li, mada, jasno, niko nije mirno spavao tih meseci. Danju je grad još nekako i funkcionisao, ali noću, noću je tišina bila zlokobna, upadljivo mrtva, ali istovremeno - predivna. Naravno da znaš da može da ti padne bomba na glavu, ali tišina jednostavno prija. Takva tišina.
Vrlo brzo nekako utuviš sebi u glavu da su zapravo male šanse da baš ti, u tom kraju grada, pogineš od NATO bombe. Takođe, strah odagnavaš onako fatalistički: „Nek' ide život. Ako će baš na mene da padne, neka padne, ali ja u sklonište neću da idem“, tako da već od prvih dana bombardovanja dosta vremena provodiš napolju, bila vazdušna uzbuna ili ne. Na zemunskom Gardošu, kod kule, okupljala se svake večeri skupina „hrabrijih“, ili luđih, onih koji ne idu u skloništa kada je uzbuna, onih koji nemaju koga da čuvaju i smiruju, ili onih koji nemaju šta da izgube. Na najvišem platou, kod kule, okupljala se mlađa ekipa, a nekoliko metara niže bili su stariji sugrađani. Ružno zvuči, ali odatle se uništavanje Beograda posmatralo kao u bioskopu, samo što je bilo mnogo, mnogo stvarnije i tragičnije. Generalštab, zgrada MUP-a, televizija, Dom vazduhoplovstva... Odatle ste posmatrali krstareće rakete koje lete prema Pančevu, i domaće rakete koje pokušavaju da ih sustignu, a ponekad i obore.
Sećaš se, bila je ona jedna noć kada su zlikovci iz aviona bacili nekakvu „paučinu“ na dalekovode i kada je pola Srbije ostalo bez struje. Ceo Beograd bio je u mraku te noći, nebo vedro, a mesec skoro pun. Kad neke sledeće večeri budeš kod gardoške kule probaj da zamisliš pogled na panoramu takvog Beograda, gde su farovi retkih automobila kao svici na livadi zgrada i solitera. Te večeri si razmišljao kako takve „bombe“ izazivaju još veću štetu, i znao si da posmatraš nešto što ne želiš više nikada da vidiš, ali si istovremeno želeo da taj apokaliptični Beograd na mesečini što jače urežeš u sećanje. Jer, znaš da to gledaš sada i ko zna kada, kao prelet Halejeve komete ili pomračenje Sunca. Ipak, ovo, nadaš se, nikada više.
I taj naš inat, onaj suludi, nerezonski, samouništavajući inat koji smo doživljavali kao „otpor agresoru“. Stojiš na mostu sa šačicom ljudi i slušaš muzičare koje je režim naterao da sa kamionske prikolice zabavljaju klince koji, kao, čuvaju mostove. Ti savršeno znaš da bi te bombičica od pola kile poslala tamo odakle se niko nije vratio i znaš da je za rušenje mosta potrebna malo veća bomba, i znaš da te svi smatraju potpuno ludim, ali i dalje stojiš na tom mostu, u sred noći, sa tom šačicom ludaka i – dobro ti je! Besvest. A onda, mnogo godina kasnije shvatiš da si živ samo zato što je neki general rekao „Ne, za sada nećemo taj most da rušimo“, i shvatiš da to nema nikakve veze sa tim da li si ti bio na tom mostu i drhtao od straha, ili si se ludo zabavljao, ili na tom mostu, kao i većina drugih, nisi ni bio.
Samoubilačko pomirenje. Kažeš „Pa dobro, šta sad“ i odeš pod bombe umesto u sklonište. Kažeš „Ma, ko ga jebe“ i ponašaš se kao da ti je svaki dan poslednji. Vikneš „Nek' ide život“ i potrošiš poslednji dinar u kafanici u nekom podrumu, jednoj od retkih u gradu koja uopšte radi tokom bombardovanja, a nemaš pojma da li ćeš samo koji dan kasnije morati da daš porodični nakit u zamenu za dva jajeta.
Izgleda da, recimo, iz perspektive nekoga ko je prvog dana bombardovanja poginuo na aerodromu u Prištini, tebi i nije bilo tako grozno...
Pu, pu, ne ponovilo se.
Autor: Tihomir Tiksi Stančević
Tihomir Tiksi Stančević o sebi:
Belac, Sloven, ateista, pacifista, roker, neaktivni bajker. Ne voli nepravdu, laž, licemerje, glupost, zavist... Čudan neki tip.
