Beograđani

Beograđani

Autor: Vera Vujičić

Rođena sam u Beogradu, s pravom mogu da kažem da sam Beograđanka. Pa i kažem, to je činjenica. Svako ima svoje rodno mesto, pa eto, i ja. Dodatno, u vreme mog rođenja, naša porodica je živela u Ulici prote Mateje, dakle, na Vračaru. Tada, a i godinama kasnije, to je bio samo jedan administrativni podatak, koji se upisivao u kojekakve formulare. E, ali danas, to je već druga stvar. To vam je sada kao karakterna osobina – sa Vračara ste! Niste makar ko! A ne kao, recimo, oni iz nekih perifernih delova, za koje se možemo upitati da li su takvi uopšte pravi Beograđani.

Mene baš to interesuje: ko su pravi Beograđani? Jer, ima ih raznih, a kriterijumi mi nisu jasni. Pored rođenih Beograđana, postoje oni stari Beograđani. Ja se tu ne bih kvalifikovala, iako više nisam mlada, jer mi ni roditelji, ni dedovi nisu rođeni u prestonom gradu. Nisu autohtoni Beograđani. Nema veze, ja o tome nikad nisam ni razmišljala. Nego, ima neko vreme, stalno čujem takve komentare: Mi, pravi Beograđani… Mi, rođeni Beograđani… Pa, onda ovo: Ma, ja sam, bre, Beograđanka! To je, valjda, krunski dokaz da ste u pravu i da imate pravo, u svemu.

Gradovi treba da se diče svojom raznolikošću, jer ono što ih čini lepim i izuzetnim, jeste mešavina kultura, tradicija, navika i običaja. Nisam još čula da neko hvali jedan grad, opisujući ga kao uniforman, predvidiv, monoton, bez nijansi. Šta biste rekli za Njujork, Pariz, Jerusalim?

Hjuston, grad u kome živim, se ponosi time što je prvi po etničkoj raznovrsnosti među gradovima Amerike. Uzgred, niko me ne gleda kao nekog neautohtonog dođoša, totalno sam Hjustonijan, htela ja to ili ne. To što Hjuston nije glavni grad Amerike, čak ni Teksasa, niko nam ne uzima kao minus. Da li si iz Vašingtona ili Denvera, Portlanda, Bostona, Čikaga ili bilo kog drugog većeg ili manjeg grada, svejedno je.

A kod nas? Da li je svejedno, nama Beograđanima, ako je neko iz Vranja, Kruševca, Valjeva, Užica? Ma, mnogima uopšte nije svejedno ni ako ste iz Ovče, Borče ili Krnjače. Ako niste iz kruga dvojke, onda jedino možete biti sa Dedinja ili Senjaka. Sve ostalo je bez veeeze.

Da ,,naš Beograd dušu ima”, ima. A da li širom otvara vrata svima? Ne baš uvek. Mnogo se žale ovi ,,pravi” da im oni novopridošli kvare grad, kulturu, jezik; taman su jednom, posle Drugog svetskog rata, preživeli jedan talas, kad – eto ti novih ratova i novih došljaka! To što su deca mnogih čistokrvnih Beograđana, koji duboko uzdišu kad na ulicama svoga grada čuju drugačiji naglasak, sada došljaci u mnogim gradovima širom sveta, to nema veze! A takvih je na hiljade. Razmišljaju li kako bi bilo da njihove sinove i kćeri popreko gledaju tamo neki autohtoni građani, samo zbog pogrešnog naglaska i sintakse?

Mi, Beograđani, zamišljamo da sve volimo i prihvatamo. Nije to baš tako. Primećujem, posebno su nisko kotirani neki što su ,,sišli sa planine". Nadmorska visina kao faktor u formiranju stava prema došljacima, sa posebnim osvrtom na bolji  tretman onih, pristiglih iz predela sa nadmorskom visinom ispod 300 m. Eto teme za neku buduću studiju! A mene sad mrzi da nabrajam sve one koji su pristigli sa tih nepopularnih geografskih područja i koji su trajno obeležili našu nauku, kulturu i umetnost.

Mada, mnoge smo sasvim prihvatili i prisvojili, za mnoge uspešne pisce, slikare, glumce, režisere, pa i sportiste, kažemo da su naši, beogradski. Pa se ponosimo i volimo ih. Naši su.

A i oni uzvraćaju ljubav. Niko nije tako lepo i sa razumevanjem govorio i pisao o Beogradu, kao Miloš Crnjanski, Momo Kapor ili Duško Radović. Mora da su nas voleli, kad su nam tako znalački zašli u dušu.

Na kraju, ko je pravi Beograđanin? Sasvim sigurno, onaj koji ima takav pedigre, da mu je ne samo navrndeda i askurđel rođen u Beogradu, nego vuče direktno poreklo od Kelta, koji su u trećem veku pre naše ere, osnovali Sindidun, budući Beograd.

Samo – spremite se, snobovi – taj pravi Beograd je podignut na lokacijama današnje Višnjice, Karaburme i Rospi Ćuprije. Ništa Vračar, ništa historic Dorćol!