Lov na lokator
Autor: Miljan Paunović
Bombardovanje SRJ 1999. godine zateklo me u Zaječaru, gradu gde sam rođen i u kome sam živeo 24 godine. Specijalni zadatak koji sam dobio jedne noći tokom bombardovanja, ostaće urezan u moje pamćenje do kraja života…
Taman sam fino odslužio vojsku, pustiše me iz iste decembra 1998. godine, tri meseca kasnije, 24. marta, NATO odlučio da nas malo zaspe bombama, iz Milošević Slobodanu poznatih razloga. E majku mu, tripujem, sada kada me odmah pozovu na vežbu! Mog drugara iz vojske Nešića, odmah su zvali. Maler čovek. Odlučim ja da se maksimalno zezam, jer šta drugo da radim, od kuknjave nema ništa, a sa 22 godine sigurno neću da plačem.
Svake večeri tokom bombardovanja okupljali smo se u Klubu zaječarskog pozorišta i uz hitove tipa “…To, to mi radi nesrećooooo…” by Doris Dragović, prkosili smo NATO projektilima. Naravno, uz pesmu koja nas je održala tu je bio i alkohol, ono kao ako me strefi bomba, biću pijan, neću ni znati da sam poginuo. Sve ovo je bio jedan beg od užasne stvarnosti. Ali, jedne večeri, pre odlaska u Klub, odem ja sa mojim drugarom kod drugarice na kafu, pa kao posle ćemo u provod.
Kada smo stigli kod nje, ništa nije ukazivalo na dramatičan događaj koji je usledio - bilo je to jedno sasvim normalno veče, ako izuzmem vojne operacije sa neba. I dok smo pili kafu, odjednom je u stan uletela komšinica, prebledela, bez daha, samo je rekla:
“Na krov zgrade je pao lokator, sada će nas ovde da bombarduju!”.
Nas troje smo se pogledali, nismo znali da li da plačemo ili da se smejemo. Prvo smo joj rekli da se smiri i da nam objasni odakle joj ta ideja. Ona je rekla da je njen muž čuo kako je nešto jako udarilo u krov, ali on je srčani bolesnik te ne sme da se popne da proveri, ali mogao bi neko od nas, predloži ona.
Inače, komšinica je poznata kao neko ko ima bujnu maštu, ali bila je toliko uznemirena da smo na kraju pristali da odemo na krov, tačnije rečeno, ja sam pristao da obavim specijalni zadatak pod nazivom ,,lov na lokator”.
Drugarica mi je dala baterijsku lampu, jer napolju nije bilo struje zbog ,,neposredne vazdušne opasnosti”. Izašao sam iz hodnika zgrade na terasu (stan je bio u potkrovlju) i sada je trebalo da se uz merdevine popnem na drugi deo terase, gde se prema rečima komšija nalazio lokator.
Bilo je baš mračno, sablasno tiho. Uključio sam baterijsku lampu, i lagano se penjao uz merdevine. Moja ,,logistička podrška” nalazila se na vratima od terase, čuo sam glasove, i pitanja ,,gde si, je l’ ima nešto?”.
Koračao sam na krovu petospratnice, dobro sve osmotrio, i panično se smejao. Naravno da nije bilo nikakvog lokatora! Paranoja je čudo. Ugasio sam lampu. Nebo je bilo predivno, ne sećam se kada sam video toliko zvezda iznad Zaječara.
Komšinica je imala sve reči hvale za mene, postadoh ja heroj! Jedno 15 puta me je pitala da li sam sve dobro proverio. Te večeri nam je objasnila da Zaječar neće biti bombardovan jer ,,Amerikanci znaju da tu žive dobri ljudi”. Eto, rešila nam je i tu dilemu.
Sledećeg dana na radiju slušam.
,,Rano jutros je i Zaječar postao meta agresora. NATO alijansa je gađala kasarnu. Poginula je jedna svinja”.
Duhoviti neki ljudi, kao i komšinica.
