Suze su OK?
Autor: Aleksandra Saša Kivela
Plakanje ima mnogo dobrobiti, a stručnjaci kažu kako su suze prirodna odbrana tela protiv hormona stresa.
Sinoć sam, ne znam iz kog razloga, sela pred televizor, motala kanale i naletim na ujdurmu iz Srebrenice. U glavi mi je bubnjala rečenica: Njima, mrtvima, to ništa ne znači. Plakala sam.
Ja nisam plačni tip. Jesam li se tako rodila, ili sam već isplakala sve suze, ne znam više. A znam neke drage ljude, čini mi se non-stop plaču. Tako su se rodili. Oduvek mogu da plaču. Mogu, što ne znači da plaču zato što neće, ili što moraju. Plačni su tip, nisu cmizdre. A znam i neke cmizdre. Malo - malo, pa cmizdre te neke krokodilske suze. Skroz bezveze.
Ovi plačni tipovi, recimo, mogu da zaplaču kad gledaju svoju decu. Kad su mnogo srećni. Kad su zaljubljeni i mnogo vole. Kad neko uradi nešto lepo. Bilo šta što je lepo. Za sebe, za druge ili njima, oni plaču. Kad neko u nečemu uspe. Kad je neko dobar čovek. Plaču kad vide koliko se neki ljudi vole. Nebitno koji ljudi, u kom su odnosu, i o kakvoj je ljubavi reč. Ima tih ljudi, koji iskre u očima na muziku i na filmove. Neki, na porodične fotografije. Neki pršte iz očiju na prijatelje. Zato što ih vole, pa im tako to i kažu. Znam neke koji plaču na umetnost i čarobne zanate. Kad se rodi dete. Pa onda, plaču kad vide kako se ljudi čuvaju i paze. Kad znaju da su nekome potrebni i stvore se u toj priči. Plaču kad neko lepo govori. Lepo peva, piše ili svira. Ima jedna, moja Kuma, koja plače što je Zemlja divna, što je divna priroda i sve životinje. Zato što je život lep. Ona najmanje plače na tužno i strašno. A plače i tada.
Ja nisam plačni tip. Ali kad suze krenu, želim da ih progutam, da ih zaustavim. Kad moje suze krenu, ja bih radije da vrištim. Urlam.
O, da, znala sam i ja, nekada davno da plačem. Od lepote, na primer. Plakala sam pred Dalijevim slikama. Ili na Španskom trgu u Rimu. U nekom gradiću u Španiji, u taverni, dok sam gledala flamenko plesače. Ili zbog neke muzike, koja kao da obujmila, i u srce mi ušla. Ponekad sam plakala i od tuge. I sada, kad razmišljam o svojim suzama, čini se da sam najviše plakala od besa i nemoći. Od nemogućnosti da promenim neke stvari. Poslednji plač kojeg se sećam, bio je tog davnog dvanaestog marta. Plakala sam danima, od tuge, nemoći, a najviše od straha. Od straha da je ubijena i poslednja nada da će nam ikada, na ovim prostorima biti bolje. A onda sam se skamenila. Malo je suza posle toga bilo u mom životu. I to nije dobro. Jer, suze imaju moć da leče i raduju, zdrave su. Ne znam šta vi mislite o tome, i kako to kod vas ide? Ništa se u životu ne podrazumeva, pa tako ni nečije suze. To ne može da se meri, i ne može da se poredi. Kome je lakše? Plačnima ili onima drugima? Bespotrebno pitanje, mislim, i još bespotrebniji odgovor. Svako od nas je sklop za sebe. Ima tih stvari, na koje ne želiš da utičeš i da ih menjaš kod sebe. Ima nekih stvari koje ne želiš da menjaš kod drugih. Opet, nekad mislim da neki moji dragi previše plaču. Na sve i svašta. A onda počnem da se pitam, ima li još u meni suza? Jer strahova ima. Ima i tuge, ima besa, i ima nemoći. Briga. I mnogo, mnogo životne radosti, uprkos svemu. Ima još lepote. Pa, se uplašim, ako suze jednom ponovo krenu, ništa više neće moći da ih zaustavi.
I tako sam se, nekom greškom, te večeri našla ispred televizora. Misao: Njima, mrtvima, to ništa ne znači – je pokrenula lavinu. Samo je krenulo. Da se ne zaustavi. Pustila sam sve suze, neisplakane. A onda je naišla nova misao: Nama živima, šta to sve uopšte znači? I jesmo li, posle svih ubistava, verbalnih, mentalnih, stvarnih – čerečenja, uopšte više živi? I hoću li ikada više prestati da plačem? Kao kiša? Ili se osećaj koliko sam živa zapravo meri blagorodnošću kiše na žednoj zemlji? Živa sam. Zato i kišim. Zdravo osećam. Zato i plačem. Da mi bude bolje. Da nam bude bolje. Hoće li nam ikada biti bolje? Ili su sve naše suze uzalud?
