Meksikanac vs Tobož Meksikanac
Autor: Vera Vujičić
Ako nekada budete imali priliku da letujete na Majanskoj rivijeri, na Jukatanu, u Meksiku, sigurna sam da će vas bar nekoliko stvari prijatno iznenaditi. Šta god da očekujete, lepota podneblja, od bujne vegetacije do bistrog, azurnog Karibskog mora, će vas ipak iznenaditi. Takođe i ostaci Majanske kulture, u Tulumu i Čičen Ici. Velelepno, grandiozno! Međutim, najveće iznenađenje je nešto sasvim drugo. Bilo da odsednete u malom hotelu ili glamuroznom all inclusive rizortu, primetićete, i to odmah, kako je sve besprekorno organizovano, čisto, sve funkcioniše na najbolji način: sobe, bazeni, restorani – sve! Hrane u izobilju, od sorte na izvol’te, od jutra do mraka. Vina, tekile, kokteli, razne vrste hladnog piva (cerveza)... na plaži, u sobi, danju, noću…
Hoću reći, armija kuvara, pekara, kelnera, sobarica, šankera, menadžera, baštovana, službenika i radnika, neprestano, 24/7 (izvinite na izrazu, mrzim ga), predano i precizno obavlja svoju dužnost. Ujutru, u vreme doručka, momak stoji kod svog punkta za omlete - velika usijana ploča pred njim zrači dodatnu toplotu, a on, uniformisan, kapa i maramče oko vrata, vezano u čvor, no - on ništa. Sluša pažljivo narudžbine: dva jajeta, šunka, pečurke; samo belance, sir i spanać… Nasmeši se i za par trenutaka vam pruži tanjir sa perfektno pripremljenim omletom, a la cart. Tako svakog dana, na desetine, pa i stotine omleta, bez mrzovolje, grimase, uzdaha. Tako on, tako i svi ostali: kelneri, na sve strane – sipaju kafu, nečujno sklanjaju tanjire i šolje, menjaju odmah stolnjak - novi, beli, uštirkani neprimetno padne na svoje mesto - kao mađioničari! Gde god da se okrenete, pozdravljaju vas, a posebno se raduju kad čuju da smo iz Jugoslavije – ,,O, Bora Milutinović!” – Bora je mali bog! Na recepciji imaju odgovor na svako vaše pitanje i odmah stupaju u akciju da obave to što ste zatražili. Sve to sa lakoćom i osmehom. Nekim iskrenim osmehom, od uha do uha, lica im se sijaju pritom.
Zadobili su moje iskreno i duboko divljenje i poštovanje. Njihov radni moral i ozbiljnost shvatanja života mogu mnogima samo da budu uzor. Naravno, nisu oni bog-zna-kako plaćeni, sigurno vode skroman život. Ali, nekako se vidi da su zadovoljni sobom, jer imaju posao i pošteno ga obavljaju. Vredni ljudi, viđam ih i u Hjustonu, gde živim. Predstavljaju 40% populacije. Ima među njima profesora, kongresmena, lekara, advokata, ali većinom , kao i u drugim delovima Amerike, obavljaju poslove za koje drugi nisu mnogo zainteresovani: čiste kuće, čuvaju decu, bave se baštovanskim poslovima, beru voće, prevoze, rade građevinske poslove, postavljaju krovove… što nije baš lako i prijatno, s obzirom na jako sunce i visoke temperature.
Sa druge strane, a to je ono što mi se uvek mota po glavi kad vidim ovakve primere, nekako mi se čini da naš svet nije mnogo radan i vredan. Sa visine gleda na svaki posao, nijedan nije dostojan njegovog truda. Verovatno bi zvanje nekog kustosa ili konzula bilo prihvatljivo, sve ostalo je prosto uvreda ličnosti.
Čujem nedavno za ovakav slučaj: četvoročlana porodica, roditelji i dva školska deteta, došli u Ameriku, sa namerom da ovde i ostanu. Jezik baš ne znaju, neke diplome i zvanja nemaju, radnog iskustva - nemaju… Papiri u toku, ali – još uvek ih nemaju. Volju i radni elan, ne bih rekla da imaju. Bez papira je i inače teško naći posao, mada ni sa papirima nije lako. Ipak, nekako je pronađen posao i pater familias je, čujem ja, počeo da radi, ide na posao. Ja se tu obradujem, pitam, gde radi, i sad – to je to o čemu govorim – čujem mrzovoljan odgovor: Ma, radi sa nekim majstorima, postavlja parket. Pa, lepo – rekoh, važno da ima posao, da zarađuje. Ma, kakvi, šta zarađuje, 100 dolara dnevno! Ja tu zaćutim, ali lako izračunam, da je to oko tri hiljade dolara mesečno, neto na ruke. Na crno, pa nema poreza. To je ekvivalentno plati od 45 hiljada dolara godišnje, koliko prosvetni radnici bruto zarađuju. Uzgred, čujem i primedbu da dotični do posla ima da se vozi preko pola sata, možda čak i 45 minuta! Hm… mislim…
Ima i vrednog sveta, ne kažem. Moj dobar prijatelj je saobraćajni inženjer, ali je razvozio pice, krečio stanove, vozio kamione. Ima takvih, nije on jedini. Ali, ovi drugi su brojniji i tipičniji. Kao u onom filmu, ,,Siroma’ sam al’ sam besan”. Svi su nešto navikli da budu veliki i važni, sve im je ispod dostojanstva. Da gluvare i spavaju do podne, da budu paraziti, nije im ispod časti.
I kao odlična ilustracija, duhoviti i prikladni, stihovi Laze Lazića: ,,Tobož Meksikanac”
Navik’o sam na cigaros,
na cigaros i gitaros,
na gitaros i somberos.
Navik’o sam na ananas,
na ananas u činijas
i činijas sa bananas.
Ali, nisam navikao
na motikos i lopatos,
na ribanjac de los patos.
Ali nisam navikao
na žuljanos de los dlanos,
ni na rintos de los šljakos.
