Krv je još uvek crvena
Autor: Ceca Stanković Avakumović
Keve ti?! Ma, nacerite se slobodno, ali ispod te nacerene face, krv vam je još uvek crvena. I ne morate da puštate sebi krv da biste proverili da li je još uvek crvena. Ili eventualno da proverite da li ste živi. To vam i nije neka potvrda života. I sami kažete da ne živite, ali se još uvek sećate kada ste slobodno koračali, puni sebe i tako mladi i sada biste sve uradili za taj osećaj, a niste svesni da on i nije otišao sasvim. Samo morate da se setite, dovoljan će biti jedan korak, podsetiće vas na to nešto daleko, ali tako blisko. Osećate strujanje života u tužnome gradu, oslušnite, postao je nem, jer ne hodate više. Rasuti ste, promenjeni, sami sa sobom, a protiv sebe. Ničiji, sve manje svoji, jer ste zaboravili da koračate. Suviše dugo se ne krećete, ruke su vam spuštene, ne opirete se, dok vas obmanjuju, plasiraju laži o novom vrlom svetu, u kome se po vodi hoda ili na vodi, možda pod vodom, na dnu bez sunca i nade. Vi znate da ima nade, ali čekate da vam padne sa neba ili ne čekate više, samo postojite i mislite da je to dovoljno, da samo egzistirate, hranite se, dišete, i kenjate. A sećanje na koračanje je sada samo nostalgično zavaravanje, koje vas opravdava pred sopstvenom savešću, kao i svaka nostalgija od koje nemate ama baš nikakve koristi, to je put za očaj i beznađe. Svet nije ono što je bio, niti ste vi ono što ste bili. Ali krv vam je još uvek crvena, to se nikada ne može promeniti. Samo kada fizički umrete. A onda će biti kasno za bilo šta, a vi niste stigli da zakoračite ponovo.
