Čovekov najbolji prijatelj
Autor: Vera Vujičić
Pre par dana sam na lokalnom jutarnjem televizijskom programu čula interesantnu vest. Tog jutra je, u dvorištu jedne škole, pronađen aligator. Prilično neobično, ali ne i nemoguće; dešavalo se i ranije. Stavila sam tu vest na moj fejsbuk zid, sa komentarom da je neočekivani posetilac pažljivo uhvaćen i da će sigurno biti usvojen. U okolnim manjim mestima, mnogi imaju oko kuća močvarno zemljište ili manja jezera, sa po par ili više aligatora. Još po koji je uvek dobrodošao.
Uskoro su se u mom inboksu pojavile tri poruke. Sve tri sličnog sadržaja i kao duhovitog tona. Ciničan komentar kako se ja, naravno, zabrinem u vezi sa svakom vesti o ugroženoj životinji. Da, ja volim životinje, na jedan sasvim normalan način. Ničeg ekstravagantnog u tome nema. Nikakve propovedi o tome ne držim, nikoga ne kritikujem, nikome ne namećem temu.
Ipak, ne retko, osetim da moj izraz osećanja i saosećanja sa životinjama, nekog iritira. Uobičajeno, pomenu se sirota deca u Zvečanskoj, kao način pobuđivanja griže savesti. Dok siročići teško žive, eto, nečije mačke i psi imaju kraljevski tretman. U vezi sa tim, naravno, savest me ne grize; imam samo saosećanje prema toj deci i želju da im pomognem. Ipak, zašto je za neke, a njih nije malo, ljubav prema životinjama obrnuto proporcionalna ljubavi prema ljudima? Voleći jedne, potrošimo ljubav, pa premalo, ako išta, ostane za druge? Ljubav je jedna od retkih stvari koja se deljenjem povećava. Ko ima sposobnost da voli, taj – voli! Tačno je da volim sve životinje, ali psi zauzimaju posebno mesto u mom srcu. Ne bez razloga.
Ima već 33 000 godina od kako je pas postao čovekov najbolji prijatelj. Mnogo pre se odomaćio nego krave, ovce, konji i druge domaće životinje. Kroz ovu dugu istoriju, stvari su se menjale u korist ili na štetu pasa.
Postoji taj neki razlog zbog koga su psi oklevetani, pa širom sveta, u različitim kulturama, čujemo izreke: ,,laže kao pas", ,,da ga prebijem kao psa", ,,izbacio ga kao psa na ulicu", ,,to ni pas s maslom ne bi pojeo"... Sve ovo, uprkos tome što pas, kako reče Lord Bajron, ima sve čovekove vrline, a ni jednu njegovu manu. Uprkos tome, sto je vekovima u službi čoveka, u ratu i miru. Što je svojim radom, posebno pre industrijske revolucije, omogućavao pokretanje mašina. Što je pomagao pri čuvanju stoke i imanja, u lovu, vojsci i policiji i što je pružao ljubav i sigurnost svojim gospodarima.
Slike, reljefi, skulpture i drugi artefakti, koji predstavljaju različite rase pasa, mogu se naći širom sveta. Nastale u davnim istorijskim epohama ili u moderno vreme, od starog Egipta, antičke Grčke i Rima, daleke prošlosti Dalekog istoka, preko renesansnih slika vladara i scena iz lova, do Pikasovog Psa i neo-pop skulpture Balon pas, Džefa Kunsa. Oduvek, od kad postoji, pas je bio uz čoveka.
Stav prema psima se menjao tokom istorije. Od toga da su smatrani za božanstva, kao Sarama u Hinduizmu ili Anubis u starom Egiptu, duboko uvažavani u drevnom Japanu - u doba šoguna Tokugave Cunajošija (koincidentalno rodjenog u znaku Psa, u 17. veku), drastično je kažnjavan svako ko bi povredio, pa i uvredio psa, do Lorda Bajrona koji je posvetio poemu, Epitaf jednom psu, svom njufaundlenderu. Sa druge strane, pseći život je težak, bio i ostao.
Poznato je da su pojedini psi odigrali važnu istorijsku ulogu i samim tim donekle odredili ili promenili tok istorije. Od hrta kardinala Vulsija, Jurijana, koji je bio u poseti kod pape Klementa VII sa svojim gospodarom, koji je došao u nadi da će uspeti da aranžira poništenje braka Henrija VIII i Kararine Aragonske. Sve je dobro išlo, do momenta kada se Vulsi sagnuo da, po postojećem ritualu, poljubi papi palac na nozi. Jurijanu je to bilo čudno i ujeo je papu za prst. Naravno, papa ih je izbacio, od anuliranja nije bilo ništa! Ali, zato je Henri ustanovio Anglikansku crkvu i odvojio se od Vatikana, a to je imalo svoje istorijske posledice. Reformacija je dovela do dramatičnih promena u religijskoj, ekonomskoj i kulturnoj strukturi evropskog društva.
Štiteći ih svojim telom, psi su spasili živote mnogih istorijskih ličnosti - od Aleksandra Velikog, preko Napoleona, do maršala Tita (moja generacija je u školi učila o herojstvu Titovog psa, Reksa).
Tako da se može reći da bi svet danas drugačije izgledao, da nije bilo pasa, u pravo vreme i na pravom mestu.
I na kraju, pas - taj izvor ljubavi i objekat ljubavi - nekako postade kamen spoticanja u razumevanju univerzalnosti ljubavi. Srce koje voli, voli. I ljude, i decu, i pse... Oni koji sumnjaju, neka izmere temperaruru svog srca. I slobodno neka se pridruže onima koji su spremni da pomognu, koliko i kako mogu, svima kojima je ta pomoć potrebna - ljudima, deci, psima. Jedno ne isključuje drugo.
