Zimske slave
Autor: Zoran Plećević
Kao i svake godine i ove sam otišao na slavu kod S. Triput smo se poljubili pre nego što je u hodnik izašla njegova žena. I sa njom sam se poljubio triput pre nego što sam joj dao cveće. Poljubili smo se još jednu turu i posle predaje buketa, valjda je takav red. Skinuo sam jaknu i ušao u sobu, pozdravio se sa svima i seo. Gosti su, naravno, uz jelo i piće pričali o svemu svačemu kao što i prliči na svakoj slavi.
Ja sam ćutao o svemu i svačemu, kao što je red. Ispijao rakijicu, žvakao i s vremena na vreme bih se upuštao u slušanje okrajka neke priče na drugom kraju stola. Obratio pažnju na neko naborano čelo, slušao, odustajao, klimao glavom kada sam na to bio prinuđen i nastavljao sa rakijicom.
Odjednom, posle jednog malo dužeg srka pomislim, šta bi ovi ljudi zajedno sa domaćinima mislili o meni da samo jednu misao izgovorim naglas? Dobro je da to niko od mene nije tražio i na tome se završilo. Niko me nije nudio da pričam, pogotovo ne ono o čemu mislim. Samo su nudili da jedem i pijem.
Kasnije sam otišao na slavu kod M. I njegovoj ženi sam dao cveće i poljubili smo se u dve ture. Tamo sam sreo Z i sa njom sam se triput poljubio. Prošle godine, na ovaj isti dan, u ovoj istoj sobi smo bili zajedno sa ostalim gostima i videli se prvi put. Samo, tada sam sedeo gde ona sedi sada, a ona na stolici do moje. Sada smo sedeli jedno naspram drugog i mogli smo da se gledamo.
Ne sećam se kako smo došli na tu temu, ali zamolila me je, tada, da joj pozajmim „U potrazi za izgubljenim vremenom“ od Prusta. Obećao sam i posle nekoliko dana smo se našli i dao sam joj knjigu na čitanje.
Gledam je sada kako veselo brblja. Smeje se glasno, koluta očima, miče usnama, ali knjigu ne pominje i ne gleda u mom pravcu osim da mi se osmehne i pokaže prelepe zube. Ja sam samo na knjigu mislio i iščekivao trenutak kada će da je pomene. Sećao sam se korica u njenim kožnim rukavicama i i dalje iščekivao da iz njenih usta, kroz one bele zube izađe bilo šta u vezi sa njom.
Uzalud.
Nije pomenula.
