zgarište
Autor: Nebojša Čehranov
jeste, ja sam jedan od onih srećnika, koji su pobegli na vreme iz srbije. pljunuo na sve i poneo to malo obrazovanja i tatinu ušteđevinu. mučio se mučio i infiltrirao u novi dom. počeo aktivno da prolepšavam poglede i plaže u čistom svetu. da da, ovde je sve čisto. i prošlost i istorija i novac. skučio sam se i preskučio. izrodio ženu decu i ostale jahte. zimi letujemo. leti dođemo tu, da lumpujemo, popravimo zube i pljunemo.
ima samo jedna stvar koja me kolje: uoči novogodišnje noći, u sred možda nekog karakasa i jelke pod suncem, u sred najlepših žena na svetu i ansambla od sedamnaest muzičara i dve pevačice, u sred hrane iz snova i grada sa petnaest hiljada noćnih klubova, u sred veselja mojih prijatelja žene i dece: JA izlazim napolje i zovem TEBE.
odnosno samo plačemo kroz tu rešetku od telefona, kroz koju mi pružaš tvoju savršenu ruku. a ja ti u nju šapućem i kapljem očaj.
jer nismo zajedno.
jer si ti moj zmaj.
a ja tvoja vatra.
ali samo kad smo zajedno.
a odavno više nismo.
