Umberto Eko – Kako sam putovao s lososom
Autor: Anica Vučković
Umberta Eka nije potrebno naročito predstavljati. On je jedan super šmeker koji ima običaj da me oduševi, nauči, zbuni, iznenadi, navede na razmišljanje. A u jednom trenutku, bila sam gotova i da se zaljubim u njega. Poznato je da se žene osvajaju dobrom pričom, inteligencijom, toplim rečima, a ponajbolje humorom. Zato sam i bila gotova za zaljubljivanje. Ne sećam se više tačno da li sam na tom opasnom terenu bila pri čitanju Tajanstvenog plamena kraljice Loane ili dnevničkih zabeleški Kako sam putovao s lososom, koje vam ovog puta predstavljam. Čini se da su obe knjige ostale, pomalo, u senci sjaja poznatijih i značajnijih.
Negde je za obe knjige pisalo „neobični Eko“. A ja bih baš rekla obični Eko, samo skriveni. Onakav kakvog dosad nismo upoznali. Daje nam nagoveštaj sebe kao običnog čoveka, a ne kao cenjenog univerzitetskog profesora i pisca.
Izbor dnevničkih zabeleški pod naslovom Kako sam putovao sa lososom je jedan veliki osmeh od korica do korica. Za mene, kao ljubitelja ovog pisca, grohotan smeh. Knjižica kojoj se možete stalno vraćati, bez straha da će vam dosaditi. Njena sadržina je uvek aktuelna. Počeo je da ih piše još 1964. kao utiske o svakodnevnom životu i svetu oko sebe. Objavljivane su i kao kolumne u italijanskom nedeljniku Espreso.
Sastoje se, mahom, od važnih životnih upustava. Prvo uputstvo, Kako preći granicu, zbunjuje odmah, ali će vam ubrzo biti jasno o kakvom se štivu radi. Njime Eko objašnjava moć koju daje novac i/ili titula. Poglavlje o putovanju američkim železnicama otkriva lice i naličje savremenog društva. Interpretacije reklama za čudesne prozivode koji nam za SAMO toliko i toliko dolara olakšavaju život i npr. čine brijanje „izvanrednim iskustvom“, su urnebesne. Kako koristiti uputstva za upotrebu raznih proizvoda i zašto treba upucati servisera za komjutere? Koliko vremena treba za potvrdu o ukradenoj vozačkoj dozvoli ako pokrenete niz ,,Važnih Ličnosti u tri grada, šest javnih i privatnih institucija, plus jedan dnevni i jedan nedeljni list od nacionalnog značaja?”
Naglasila bih još nekoliko bitnih uputstava: kako ne govoriti o fudbalu, kako izbeći zarazne bolesti, kako organizovati javnu biblioteku, kako koristiti taksistu, kako izabrati unosno zanimanje, kako ne upotrebiti mobilni telefon? Predlog za nastavni plan za Fakultet komparativnih irelevantnosti može doprineti pravilnom i kvalitetnom školovanju.
Pred savremene, tj. moderne recezente i izdavače Eko stavlja velika dela svetske književnosti kao što su Bilblija, Odiseja, Božanstvena komedija, Oslobođeni Jerusalim, Don Kihot. Ova dela bivaju odbijena. Doduše, Servantes je bio na granici, ali izdavaču se činilo da će autoru ovo biti jedino delo, jer je ,,upravo izašao iz zatvora, sav je zapušten, ne znam više da li su mu odsekli ruku ili nogu (…) Ne bih želeo da jureći za novitetima po svaku cenu, kompromitujemo izdavačku politiku koja je do sada bila popularna, moralna ( zašto ne reći) i unosna. Odbiti.” Odiseja bi izazvala haos zbog autorskih prava, kao i Biblija.
Ironija, sarkazam, parodija naoštrene su do krajnjih granica u ovoj knjizi koja govori o svetu u kome živimo kao obični ljudi. ,,Tehnologija je tendenciozno demokratična, jer obećava iste usluge svima, ali funkcioniše isključivo ako se njome služe samo bogataši. Čim počnu da je koriste i siromašni, odlazi u ‘tilt’ “.
U ovom laganom štivu Eko ni na trenutak ne napušta sebe onakvog kakvog ga znamo iz drugih, ozbiljnijih dela, aludirajući na stvarne ljude i događaje, svet i društveni poredak čiji smo deo.
