Sve što treba da znam u životu, mogla sam da naučim u najranijoj mladosti (Deo četvrti)

Sve što treba da znam u životu, mogla sam da naučim u najranijoj mladosti (Deo četvrti)

Autor: Aleksandra Saša Kivela

U vrtić se više nisam vratila. Ona teta je kazala, vaša mala je nepopravljiva. I još nešto što nisam razumela. Da li je to sećanje, ili moja izmišljotina, ko će ga znati.

Pred kraj leta, te davne 1974. godine, počele su pripreme za školu. Znala sam već ponešto o školi, pre svega da je tamo jako zabavno. Moja zemunska baka je bila učiteljica, naučila me svemu što o školi treba da znam, mislila sam ja. A u školi me čeka Ivica. Moj jedini prijatelj. Ovaj svet je zaista divno mesto za život, radovala sam se, dok su me češljali, obukli najnoviju haljinu, i naravno ganc nove sokne. Na ruku su mi stavili sat - kupljen specijalno za tu priliku, na leđa okačili nekakvu torbekanju, bila sam spremna za polazak. Ni sat ni torba ni sokne ni haljina nisu po mom ukusu, ali šta je tu je, mama je kazala da ja nemam pojma. Valjda mame bolje znaju. Gomila dece je trčkarala po velikom dvorištu, roditelji su delovali nekako svečano, a ja sam pogledom tražila Ivicu. Ines me zgrabila za ruku, moramo da uđemo, sada će da zvoni, kazala je. Gde je Ivica? Nema više Ivice, kazala je Ines. Ivica je umro. Kako ne znaš, nastavila je da blebeće Ines, imao je neku boles', kazala mi mama, neku leukemiju, znaš od toga se umire i sad znaš što niko nije hteo da se igra sa njim. Možda ćeš i ti da umreš, vukla me Ines za ruku, zvono se oglasilo, u glavi mi je zvonilo, ništa ne znaš o bolestima, bla, bla, bla, bla, nije prestajala da otvara usta Ines. A onda su se najveća vrata na svetu treskom zatvorila, zvono je utihnulo i nastupio je mrak.

Trgnuo me nekakav žamor. Nadrndani čika, iza boginog stakla, maše i zove me da priđem. Pružam mu fasciklu, sve je tu, kažem.

U tri klika mišem, i dva udarca pečatom, sve je završeno. Doviđenja, izgovaram. Sledeći, viče nadrndani čika, a onda mi se sve razbistrilo. U glavi. Sve što treba da znam u životu, mogla sam da naučim u najranijoj mladosti. Ali nisam. Bilo je potrebno da doživim i preživim još mnogo toga. Da protekne još mnogo vremena. A onda, bilo je potrebno da uskočim u vremeplov i otputujem tamo. Bilo je potrebno da pročeprkam po sećanjima, pravim ili lažnim. Da ponovo zaboli. Da bi prestalo da boli. Da bih konačno shvatila: da dečaci i devojčice nisu isti. I ne treba da budu. Da nisu jednaki, a trebalo bi da jesu. Da čak ni devojčice nisu jednake. Jer uvek će  se naći neka Ines kojoj su vrata, zatvorena za druge - otvorena. Jer je najlepša. Shvatila sam da ću kroz život često, kao i svi mi, uostalom,  morati da stanem pred bogino staklo i nešto čekam. Shvatila sam da rešenje mnogih stvari, zavisi od onih koji sede iza boginog stakla. I da neki od njih veruju da su milaboga himself. Samo, ja u boga ne verujem. Čak i da nisam u pravu, a da bog kojim slučajem postoji, nešto ne verujem da bi se maskirao u nadrndane tete i čike. Shvatila sam da ta stakla postoje da bi nas razdvajala, a da iza njih sede obične žene. I obični muškarci. Od krvi i mesa, poput mene. Poput nas. Mnoge od njih su umesto ljubavi dobijale punje. Mnogi od njih su umesto ljubavi davali punje. Shvatila sam, da ću kroz ceo život sretati mnoge koji ljubav nisu pružili svojim najbližima. Jer je nisu ni dobili. Od svojih najbližih. Shvatila sam da ću se ceo život sretati sa predrasudama, nerazumevanjem, osudama. Jer se prenose sa kolena na koleno. Zbog neznanja. Zbog nerazumevanja. Zbog strahova.

O, da, naučila sam da ću kroz život nailaziti na jata kokoši koje je zabavno plašiti. Dok ne naletiš na prgavog petla.  I da prgavi petlovi moraju da vode računa koga će da kljucaju po glavi. Jer i od petla ima neko jači. Naučila sam  da guske uvek idu u jatu. Jer samo tako mogu nekoga da povrede i nanesu bol.

Shvatila sam da se većina ljudi plaši promena. Da su im životi, poput vožnje beskonačnim ringišpilom. Jedna skoro besmislena vožnja u krug, u početku možda zabavna. A da im se na kraju život svede na grčevite pokušaje da ne ispadnu iz tog začaranog kruga ponavljanja. Iz godine u godinu, iz generacije u generaciju. Da ćute i trpe, jer je neko pre njih ćutao i trpeo.

Shvatila sam, da mnogi rađaju, jer to tako treba, jer neko to od njih očekuje, jer ih neko pritiska, jer treba produžiti vrstu. Shvatila sam da ipak, nije svako rođen da rađa. I da ne ume svako da voli. I da se ponavljaju naučeni obrasci nerazumevanja, koji neumitno dovode do razočarenja.

Najvažnije što sam konačno shvatila, da život nije začarani krug. Nije krug uopšte! I da su pomene, iako bolne, moguće. A pre svega potrebne. Potrebno je pokidati te lastiše na soknama, koje vas stežu. Potrebno je pokušavati i pokušavati otvoriti sva zatvorena vrata. Potrebno je naučiti dati ljubav. Potrebno je prekinuti ćutanje. Jer, život je da se ide napred. Nekad polako, nekad brže, nekad krivudavo, uzbrdo i nizbrdo, ali uvek i jedino napred.

I na koncu, shvatila sam da je smrt sastavni deo života. U stvari, smrt ne  postoji, dok god  oni koje volimo i dalje žive sa nama u nama.

A ovaj svet je zaista prekrasno mesto za život. Ljudi su ti koji ga kvare.