Bisekularnost

Bisekularnost

Autor: Predrag Stojadinović

Tekst ,,Bauk zvani sekularnost” me je veoma prijatno iznenadio svojom popularnošću. Iz dana u dan se tekst sve više i više delio po društvenim mrežama. Prvih hiljadu podela je već bilo za samo 3 ili 4 dana, nakon 6 dana je broj podela premašio 1600. Izgleda da je sekularnost ipak veoma zanimljiva tema u Srbiji.

No, ono što me je, ponovo, šokiralo su besmisleni komentari i totalno nelogični pokušaji pravdanja raznih poznatih kršenja principa sekularnosti u Srbiji. Tačnije, pokušaji da se jasna i očigledna kršenja sekularnosti okarakterišu kao sasvim validna praksa i kao nešto što se ni na koji način zapravo ne kosi sa tim principom potpune i apsolutne odvojenosti crkve i države.

Najpopularanija nelogičnost je takozvano pozivanje na omogućavanje ispunjavanja prava građana. Na primer, vojnici imaju pravo na veroispovest, te država treba da im omogući ispunjavanje tog prava u vojsci. Deca imaju pravo na veroispovesti, te država treba da im omogući ispunjavanje tog prava u školama. Bolesnici imaju pravo na veroispovest, te država treba da im omogući ispunjavanje tog prava u bolnicama. I tako dalje.

Postavlja se pitanje, da li je ta obaveza omogućavanja ispunjavanja prava rezervisana samo za veroispovest? Ako jeste, po čemu je to veroispovest toliko posebno i najvažnije pravo, bitnije od svih ostalih ljudskih prava? I šta je u tom slučaju sa ljudima koji nemaju veroispovest, oni su nebitni? A, ako pak nije, da li to znači da država treba da omogući ispunjavanje i svih ostalih ljudskih prava unutar državnih institucija?

Na primer pravo na seks? Da li će država uvesti i vojne prostitutke, plaćene iz državnog budžeta, jer vojnici imaju pravo na seks, isto kao što imaju pravo na veroispovest? Da li će država proširiti svoj medicinski asortiman pa uvesti malo slobodnije medicinske sestre, koje će obolelima omogućiti da u bolnicama ispune svoje pravo na seks? Da li će država omogućiti seks punoletnim đacima u srednjim školama, pošto i oni imaju pravo na seks? Ovako možemo da se igramo ad infinitum…

Mala digresija, pošto čitaoci imaju tendenciju da pročitaju ono što nigde ne piše: ovde se ne porede seks i religija, već pravo na jedno i na drugo. Kada bismo rekli da ljudi imaju jednako pravo da igraju fudbal i da čitaju novine, ne bismo poredili igranje fudbala sa čitanjem novina, jer su to veoma različite aktivnosti, već bismo poredili ljudsko pravo i slobodu da obavljaju te dve veoma različite aktivnosti. Isto je sa voženjem bicikla, seksom, igranjem karata, gledanjem filma, religijom, šetanjem po parku, puštanjem zmaja i milion drugih totalno različitih aktivnosti na koje ljudi imaju jednako pravo. Dakle, poenta je u pravu i to je ono što se poredi, a ne same različite aktivnosti.

Stoga, ne moramo toliko ni da se fokusiramo na seks, može to biti i XBox ili basket, možda gledanje serija na TV-u? Sve su to primeri aktivnosti na koje ljudi imaju pravo, ali koje zasigurno nećete videti u vojsci, školama i bolnicama. Da li su ta prava manje bitna od prava na veroispovest? Ne bih rekao.

Ako vam je jasno zašto ne treba deci omogućiti da na času matematike igraju fudbal, onda bi trebalo da vam bude jasno i zašto im ne treba omogućiti versku nastavu u državnim školama. Kao što fudbalu nije mesto na času matematike, tako i verskoj nastavi nije mesto u državnim školama. Fudbalu je mesto na času fizičkog ili na odmoru u dvorištu ili nakon škole u dvorištu blizu kuće. Verskoj nastavi je isto tako mesto u crkvama. Prostije zaista ne može biti.

I tu dolazimo do najbanalnijeg komentara, a to je da zabranjivanje kapela u bolnicama, verske nastave u školama, vojnih kapelana u vojsci i slično, predstavlja ograničavanje verske slobode. Pa, naravno da predstavlja. Odakle uopšte ideja da je verska sloboda apsolutna i neograničena? Kada bi to bio slučaj, onda bi zakoni bili potpuno besmisleni i bespotrebni jer bi se svaki prekršaj mogao objasniti kao religijski motivisan i niko ne bi bio kažnje. Upravo zato verska sloboda nije, niti sme da bude, neograničena.

Koja uopšte sloboda i jeste neograničena? Nijedna. Moja sloboda da zamahnem pesnicom prestaje kod nečijeg nosa. Tako je sa svim slobodama, pa i sa tom famoznom verskom. Prema tome, da, sekularnost predstavlja ograničavanje verske slobode identično kao što Krivični zakonik Republike Srbije predstavlja ograničavanje slobode mahanja pesnicom na sve strane. Ponovo, prostije zaista ne može biti.