Teksas
Autor: Vera Vujičić
Jednog sparnog, avgustovskog dana, pre dvadesetak godina, postala sam Teksašanka. Iako tog dana, a ni mnogo kasnije, sebe takvom nisam videla, činjenica je da se to dogodilo. Verovatno, negde između namćorskog negodovanja što Hjuston nije onakav kakav sam ja želela da on bude, i otkrivanja da je to grad koji ima mnogo više da da, od onoga što sam očekivala. Dolazeći iz jednog drugog velikog američkog grada, Čikaga, nisam ni razmišljala da će moj novi grad biti bitno drugačiji. Uskoro sam shvatila da je to isto kao kad bi se očekivalo da između dva velika evropska grada nema neke posebne razlike. Dablin ili Rim - što ne bi bili slični, hm?!
S obzirom da sam i pre selidbe bila u Teksasu, pa i u samom Hjustonu, imala sam ipak neku predstavu. Ali, tu je i ono pitanje - koliko posetilac, turista, zapravo shvati i stvarno vidi grad u koji je došao?
Nisu mi se svidele poluprazne ulice - bio je avgust, u suptropskom regionu pa je to bilo razumljivo, zbog visoke temperature i jakog sunca. Geografska širina od 29*, znači, kao u Marakešu ili Kalkuti! Nisu imali ni bašte u kafićima i restoranima. Jos jedan minus! Ali, to se sve promenilo, čim smo zašli u drugu polovinu oktobra i pitomije dane. Ono što mi se odmah veoma svidelo je blizina mora - Hjuston je, praktično, na obali Meksičkog zaliva. Meni, kao mediteranofilu (preciznije, ja sam mediteranomanijak!), to mnogo znači. U mom dvorištu palme njišu grane, zru limunovi i pomorandže, smokve, cvetaju lijanderi, miriše ruzmarin. Suncobran je uvek otvoren i sve to mi stvara osećaj neprekidnog godišnjeg odmora. Za hedonistu, pravo mesto!
Teksas je velika država, po površini, kao Japan i Nemačka zajedno, a po broju stanovnika, 27 miliona, kao Australija, Hrvatska i Slovenija, sve skupa. Velika teritorija, puno ljudi, velike razlike - od močvara, preko obalskog dela, pitomih brda i prerije, do planina i pustinje. Interesantno je da mnogi zamišljaju Teksas kao pustinju, mada je samo 10% teritorije pustinjsko. Uzevši u obzir da ima 10 klimatskih i 11 ekoloških regiona, predeli na koje nailazimo, idući sa istoka ka zapadu ili sa severa na jug, su različiti. Kod mene, u Hjustonu, sve buja, sve je zeleno i procvetalo, gotovo svih 365 dana u godini.
Kad imamo u vidu ovako veliko prostranstvo i veliku populaciju, shvatićemo koliko je teško naći neki zajednički imenitelj i govoriti o teksaškoj kulturi. Mada, naravno, postoji jedinstvena i specifična kultura Teksasa, koja podrazumeva naglašen individualizam, spremnost na velike poduhvate i velike gestove, izražen patriotizam, ponos na nasleđe i prošlost, jednostavnost i otvorenost. I pre svega, prijateljski stav: Teksas je i dobio ime od reči Kado Indijanaca - ,,tejas", što znaci, prijatelj. ',,Sve je veće u Teksasu", je parola koja se često čuje. Velika zemlja, veliki ljudi, veliko srce, a ne samo big oil, big money, big breasts (Jane Mansfield), big hair (Farrah Fawcett)... No, ništa nije tipičnije za Teksas od ideje i slike kauboja. Bilo da je to Džon Vejn u ulozi kauboja sa Divljeg zapada ili Marlboro man, muževan i robustan kauboj, preplanulog lica, sa velikim kaubojskim šeširom. I to je u popularnoj kulturi, ne samo teksaška, nego univerzalno američka ikona, poznata širom sveta kao oličenje ,,amerikanstva".
Teksas ima nadimak, Lone Star State, i zastavu na kojoj je - jedna zvezda. To je i danas jedina država koja ima pravo da se njena zastava vijori na istoj visini kao i nacionalna.
Teksaška kultura, koja je spoj dveju kultura, Anglo i Hispano, začeta je u doba Republike Teksas, koja je postojala od 1836. do 1846.god.
Kada je reč o tom delu teksaške istorije, interesantna je uloga našeg čoveka, Đorđa Šagića (kasnije, Džordža Fišera), koji je 1813.god. napustio Karlovačku bogosloviju, da bi se pridružio ustanicima, za vreme Prvog srpskog ustanka. Sledeće godine je otišao u Ameriku, pa zatim, u Meksiko. Imao je nadimak ,,čovek sa osam života", bio je na visokim položajima, direktor carine u Galvestonu, velikoj luci, nadomak Hjustona, kratko vreme čak i gradonačelnik Hjustona, blizak prijatelj sa svim istaknutim ličnostima tog vremena. Govorio je sedam jezika, bio izdavač, prevodilac, sudija, konzul SAD u Grčkoj, četiri puta se ženio i umro 1873.u San Francisku. Lokalne novine su objavile vest o njegovoj smrti na naslovnoj strani. Vladislav Bajac je 2001. godine objavio roman Bekstvo od biografije, koji je inspirisan Šagićevim burnim životom. U vezi sa tim, prošle godine je obeležavano 200 godina od zvaničnog dolaska Srba u Ameriku.
(...nastaviće se...)
