Senka, senke, senki, senku
Autor: Milica Đorđević
Hodam, ne zastajkujem, trčim, onda opet hodam i osluškujem. Da li me neko prati ili neko ide istim putem kao i ja, istim tempom kao i ja i sustiže me?
Glavna ulica u Zemunu, prošla je ponoć, na autobus sam zakasnila i sada pešačim. Pušim da ubijem vreme. Ulična svetla su jaka, po neka bandera slabije svetli, automobili ili projure pored mene ili ih nema uopšte, autobusi su odavno u garažama. Ulice su puste, jer je je l’te bio radan dan, a i sjutra je radan dan, a naš radan narod radne dane provodi radno. Ja sam student i samim tim ne spadam u radan narod, tako kažu radni ljudi koji nisu imali kada da budu studenti. Stigla sam već do parka i do stana mi treba još nekih 12 minuta hoda, ako idem prečicama. Bacam opušak od cigarete, gazim ga i ugledam senku. Pomislih kako neko šeta psa i ubrzavam hod, jer mi postaje hladno. Ipak hodam oprezno kako ne bih ugazila u pseći izmet, ili nečiji drugi. Opet vidim senku. Hvata me panika, jedan deo parka je osvetljen, zbog njega vidim senku, ali je zato jedan u mrklom mraku. Ubrzavam još, ali i senka sa mnom. Hvatam torbu koja mi visi na desnom ramenu, levu pesnicu stiskam i pratim kretanje senke. Trudim se da osluškujem korake iza sebe. Koraci imaju isti ritam kao i ja i čujem samo svoje tapkanje starkama. Ne smem da se okrenem i počinjem da trčim. Umorih se brzo, stanem misleći da sam pobegla od "senke", skupih hrabrost da se okrenem i ne videh nikoga. Nastavim da ubrzano hodam ka zgradi koju već vidim u daljini. Upalim cigaretu zbog nervoze koja me hvata i vodim se logikom: Hm, to mi je jedino oružje koje imam, mogu bar dobiti na vremenu ako ugasim cigaretu ,,senci" u oko na primer. Izduvanih za rekordno vreme, bacih opušak i ne stigoh da ga zgazim kad opet ugledah senku i ovog trenutka odmah počinjem da trčim ka zgradi koliko me noge nose. Usput razmišljam kako ću da izvadim ključ iz torbe i otključam ulazna vrata, a razmišljam i o tome kako želim da postanem neko i nešto u životu, kako sam mlada i kako želim da živim, kako ne želim da živim sa traumama iz studentskih dana... Stižem do zgrade, žurno otključavam vrata (ključ sam već izvadila dok sam premotala svojih nekoliko godina unazad u glavi), ulazim u zgradu i žustro zatvaram vrata. Okrećem se kao u filmu i opet nema nikog. Gore svetiljke u parku, gori sijalica u hodniku ulaza, gledam kroz staklena vrata i ne vidim nikoga. Počnem da se okrećem oko svoje ose, nema nikog. Samo ja i moja senka koja će me jedina sigurno pratiti u stopu ceo život, ako ne bude u istoj ravni sa mnom, a nekada će biti i korak ispred mene.
