(NE)UJED ZA JEZIK
Autor: Jelena Milenković Mladenović
„Nikad se ne objašnjavaj ni sa kim ko se drži svog mišljenja jer ako ga pusti, razbiće mu se promašen život.“ – rekla sam sebi hiljadu puta.
Anyway, ne objašnjavam se, al’ ponekad ne mogu, a da ne primetim.
Pored svega što je zadesilo takozvanu „modernu“ ženu a da nije sama tražila, jesu etiketiranja.
Ako prođeš ulicom dignute glave, sa telom koje ti dobro stoji, u garderobi koja ti se dopada, osim traga parfema, ostavićeš i rep od zluradih komentara. Ništa novo, ali toliko jadno i nepotrebno da bi već davno trebalo da je prevaziđeno.
Ne razumem potrebu da se svakoj koja nije prototip guske za tov pripisuje atribut „laka“, bilo tekstom, bilo ponašanjem.
S kojim pravom, ako nisu držali sveću i gledali svojim očima, određeni čovekoliki elementi (a ima ih pun ku...fer), određuju da li je žensko za „trošenje“ ili nije?!
S kojom savešću, a da nisu ponuđeni, skapiraju da imaju prava da traže?
S kakvim vaspitanjem kreću đonom i s kakvim obrazom verbalno kamenuju?
Nemalo puta čuje se: „Ma, ona sigurno ima nekog!“ Ako je uspešna, ako je lepa, ako ima drugare (a ne samo drugarice), ako je transparentna, duhovita, zanimljiva još negde osim u svojoj dnevnoj sobi, automatski je potencijalna ptica droplja!
Ako se nije udala, ako se udala, ako se razvela, ako je rodila, ako nije rodila, ako se šminka, ako nosi bikini na plaži, ako ne kuva svaki dan, ako izlazi, ako je pametnija, ako gleda sebe, ako ima kintu, ako nema kintu, ako je zanima još nešto osim modnih časopisa, turskih serija i dinstanja luka ... sve su to razlozi za etiketiranje :“Ma, ima ona nekog!“
Što je žena samosvesnija, to više potpuno neadekvatnih muškaraca daje sebi slobodu da se udvara, očekujući da neće biti odbijeni. Što je žena samostalnija, to je više parazitski nastrojenih drugih žena ubeđeno da „ima ona nekog“.
Možda se samo teše?
Ako bi za momenat pomislili da je svaki čovek roman ispisan naizmenično krasnopisom pa švrakopisom, možda bi im se zbilja razbio onaj promašen život, s početka priče.
Ako ti ne možeš, ne umeš, ne želiš, nisi dovoljno sposobna, svoja ili hrabra, ne znači da takvih nema. Znam mnogo žena koje laju ali da odbrane svoju kuću. Lepe, jer im je Bog dao a one odnegovale, ne da bi „imale nekog“ nego što su, jednostavno, takve. Ambiciozne, hitre, jake. Ne da bi izazivale zavist, već jer je život izazvao njih.
Ako ti živiš sa višećelijskim ženskim organizmom koji ti nije dostojan životni sparing-partner, ne znači da su drugačije žene tu da bi ih ti potcenjivao, time prikrivajući duboko nezadovoljstvo jer te nijedna takva nije htela. I taj, s kojim stoji, priča i smeje se, možda nije „taj njen“ nego isto tako jak, ostvaren, stabilan i misleći muškarac, recimo prijatelj.
A da, ko još veruje u muško-ženska prijateljstva, osim nesrećnih, emotivno i seksualno nesigurnih ljudi? (Jes, kako da ne, svako bi baš tebe! Koliko umišljen i nerealan treba da budeš za takvo odsustvo samokritike?!)
Na kraju, čudo jedno, mnogo češće se ispostavljalo da upravo te fine, odmerene, muž-deca-cveće-ptičice svetice imaju tog „nekog“, u narodu poznatog kao „švaler“, nego ove druge, koje nemaju šta da kriju pa su samim tim i transparentne.
Nepravda je htela da transparentnost jednih odvuče pažnju od licemerja drugih.
Kad sledeći put nagađate, lupetate i dajete pogrešne i neproverene informacije, ujedite se za jezik da ne bi ujeli nevinog za srce. Lakše ćete u Raj. Ili pred sopstvenu savest.
Na kraju posle kraja, ne razumem šta pa koga briga da se bavi moralom žena čiji moral nikada neće moći lično da stavi na probu?
