MOJ ĆALE
Autor: Zoran Plećević
Moj ćale je pio, jeste, pije i sad, pa šta? Pije više nego što je ikad pio. Moj ćale je laf i uvek je to bio. Celog života je pio i duvao, u staklo, bio je staklar. Odličan staklar, jedan od najboljih, što neke zlikovce koje sada neću da imenujem nimalo nije sprečavalo da ga najure iz fabrike. Nije imao druge, počeo je da prodaje med. Švercovao ga je odnekud iz južnog Banata i prodavao ga širom naše Šumadije. Posao je cvetao, imao je povoljnu cenu što će, kako će se kasnije videti, izazvati bes lokalnih pčelara.
Jednom dok je ispijao špricer ispred kafanice na železničkoj stanici desilo se nešto što će staviti tačku na taj slatki posao. Bila je strahovita vrućina, stigao je voz i oni su se bacili na posao. Čim su se četiri velika bureta našla na kolima koja je vukao konj nepoznate rase vratili su se u kafanicu da u hladovini speru prašinu iz grla i bar malo ublaže žegu.
Jedan pas, bolje reći obična kerina, tog dana nije imao pametnija posla nego je tražeći hladovinu otpuzao baš između prednjih i zadnjih nogu već pomenutog konja koji je strpljivo stajao na suncu čekajući da obavi svoj zadatak, da burad sa medom preveze na određeno mesto. Koliko se konj uplašio od tog malog psa nije važno za ovu priču, to je njegova lična stvar. Tek, propeo se na zadnje noge i nagnao u takav galop koji niko ni u kom slučaju ne bi očekivao od njega. Kola su poskakivala na kaldrmi i sva burad su pala sa kola, poklopci nisu mogli dugo da izdrže, popustili su i... med je potekao, tu, na prašnjavoj kaldrmi između autobuske i železničke stanice.
U gradu tom i tom ne teče mlijeko ali teče i med, pisalo je u zagrebačkoj „Areni“ tog leta daleke še’setdevete. Ispod naslova, sada posle toliko godina sasvim požutele stranice smeškao se moj ćale u sakou sa masnim flekama i tek prosedom kosom. Došli su čak iz Zagreba u naš mali gradić i ceo dan ostali sa njim. Majka ga je terala da se presvuče, ali on nije hteo ni da čuje. Kada su svi pomislili da je to kraj priče, da osim kratkog zapisa i fotografije neće ostati ništa pojavili su se pčelari sa optužbom da je to bio pomor pčela u celom kraju i da je jedini krivac za to upravo moj ćale. Pčele su se, navodno u napadu histerije zbog tolike količine prosutog meda bacale pod točkove autobusa i tu nalazile smrt. Pčelari su bili drčni, tražili su šest miliona dinara, a to su u ono vreme zaista bile velike pare.
Ćale je na sudu, u onom istom sakou sa masnim flekama izjavio da med nije prosuo namerno, naprotiv, bio je to nesrećan slučaj i za njega samog veliki gubitak od kojeg će se teško oporaviti. Dalje je izjavio da je pčele jurio po celoj ulici a da su ga one, bezobraznice, izujedale na četrdeset i dva mesta, da ima na desetine svedoka koji te tvrdnje mogu da potvrde. Satima su izlazili svedoci koji su pričali o njegovoj hrabroj i herojskoj borbi protiv napasnica, ali da je na kraju pokleknuo i vratio se nepopijenoj čaši špricera u kafani.
Pčelari su sa suđenja otišli podvijenog repa, nisu dobili ni prebijene pare, smejala im se cela, ona velika zemlja. Novinari „Arene su’’ dolazili još jednom i slikali ćaleta vedrog i nasmejanog u svom (naravno) masnom sakou.
Nije to bilo poslednje slikanje za novine i suđenje u promašenom životu mog ćaleta. Isti oni zlikovci koje ni ovom prilikom neću da imenujem terali su i dalje po svome, nije im ni na pamet padalo da mu daju bilo kakav posao, da nas, porodicu nekako prehrani, a sve to, šuškalo se, zbog dugog jezika na koji je on toliko bio ponosan. Termin; „verbalni delikt“ u to vreme nije bio poznat našem užem okruženju.
Dakle, kada je propao posao sa medom, iz već navedenih razloga morao je da ode čak do Slovenije gde su ga u tada bratskoj republici srdačno dočekali i oberučke prihvatili. Bio je strastveni duvač stakla a njima je baš takav trebao. Nimalo im nije smetalo što ima dugačak jezik i što je pomorio tolike pčele.
Zasmetalo im je kada se posle nekoliko godina duvanja stakla, na hiljade i hiljade napravljenih čaša drznuo da uradi nešto što niko nije očekivao i nikome nije padalo na pamet da jedan duvač stakla može i ume da uradi. Sa zida u kancelariji tehničkog direktora je prepisao formulu tek kupljene češke licence, papreno plaćene i za debele pare je prodao staklarima iz Prokuplja. Toliko im je zasmetalo da je morao opet na sud.
Suđenje je i ovoga puta bilo javno i izazvalo je veliku pažnju u čitavoj zemlji. Sala je bila puna i svi su sa pažnjom slušali izlaganje tužioca koji je, ubeđen da ga je saterao u mišju rupu i da nema kud nego da prizna seo na stolicu i zadovoljno se smeškao. Ćale je, u novom novcijatom odelu sa dva reda dugmića i sa tek po kojim pramenom sede kose ustao, osvrnuo se po sudnici dok su ga slikali i rekao:
„Ja sam samo širio bratstvo i jedinstvo, ako je to zabranjeno, kriv sam.“
Pred takvim argumentom Slovenci su zanemeli. Kao i pčelari podvili su rep i sa sve tužiocem su brže bolje napustili sudnicu. Novinar „Arene“ ga je čekao dok je davao čuvenu izjavu, hteo je osim fotografija još jedan intervju. Ćale je međutim, samo odmahnuo rukom i pravo sa suđenja seo na voz i otišao u Pulu gde su ga čekali teški artikli ali i taverne, vinotoči i gostione. Bak, Premantura i Bukalić.
Takav je bio moj ćale.
