JAO!
Autor: Jelena Milenković - Mladenović
Evo, hoću da promenim mišljenje, baš hoću!
Imam dobru volju da oplemenim sebe nekim novim stanovištem pa da unesem lepotu promene i u ponašanje. Taman uhvatim startnu poziciju, zaletim se i, šta? Umesto na zid za preskočiti naletim na maglu za izgubiti se.
Da li su ljudi svesni koliko su providni?
Svuda ista demagogija, kolokvijalno ali precizno – fekalije, samo upakovana u različite okvire.
Prvo, svi lažu. Počev od sebe, preko porodice, do društva. Muka je što to više nisu sitne laži već kapitalne, tipa: Meni je super, pa daj da posavetujem i druge. Da ti je super, rođače, sad bi kulirao u nekoj belosvetskoj metropoli, mlatio kintu na znanje, a ne na „snaš’o sam se“ i bolelo bi te baš pa ćoše da bilo kome pokazuješ da ti je super. Da ti je super, ne bi se mlatio na fejsbuku, mlatio bi crkavicu ili bar tepih ispred zgrade, ne bi virio preko tuđeg plota ponašajući se kao da te uopšte ne zanima, samo si slučajno okrenuo glavu na tu stranu. Ne bi znao kako se zove Ministar poljoprivrede, ne bi se prekrstio svako jutro pre nego što otvoriš novine, ne bi ti bilo bitno šta o tebi misle likovi koje ne poznaješ (a bitno ti je, čim uporno vičeš da nije, ili se uporno kriješ, svejedno je). Ne bi bio paranoičan, ne bi učio napamet razglabanja raznih političara i njihovih kritičara i svrstavao se u redove iza nekoga od njih, kao logistička podrška za sunovrat.
Ne bi, druže. Ne bi, da ti je super. Lažeš.
Drugo, svi kukaju. Ne valjaju im ljudi.
Jao, ja mu verovao, a on skot!
Jao, mene niko ne razume, a ja divan!
Jao, nemam sreće, para, države, al’ pameti imam, uta-ta!
Jao, ja sam to što jesam, a drugi nisu!
Jao, što sam ubedio sebe da sam kralj pa mi svi zavide!
Jao, jao jao!
Treće, nema argumenata. Il’ su preuzeti od Pekića, il’ od Plutarha, il’ od Rankovića, il’ od Pašića, il’ od modernih mrsomuda koji ništa drugo ne rade osim što smišljaju socijalni imidž, ne bi li i u svojim i u tuđim očima stvorili sliku da još ima nade da bude super, samo kad bi drugi radili to što oni misli da treba da se radi.
Takvi su najgori! Očajnike je lako ubediti da će opstati.
Uprkos nemanju tla pod nogama, nikakve perspektive, gubitničke prošlosti, „bićebolje 2016-te“ budućnosti. Uprkos činjenici da smo generalno postali ološ i da je sve najgore ljudsko izašlo na površinu svake jedinke. Uprkos vidljivom zlu koje zračimo jedni prema drugima , sklanjajući se umesto da mirimo, bežeći umesto da branimo, verujući uvek pre u glasine nego u istinu.
Kad ste nekog pitali :“Zašto?“
Zašto je skot ili dobar prema vama, zašto je uradio ovo ili ono, zašto misli tako i tako? Kad ste poslednji put, makar nehotice izbrisali liniju manjeg otpora? Kad ste stali ispred nekog i rekli mu: „Grešiš!“ umesto da stojite iza njega i budete saučesnici u zatupljivanju?
Kada ste osvojili nečiju naklonost umesto da je zaslužite vrlinama koje možda samo mislite da imate?
Kada ste imali mišljenje različito od kurtoazno - buntovnog ili pomirljivo - poslovičnog?
Kada?
Opet lažete, niste skoro.
Nisam ni ja, al’ bar priznajem, shvatam da ne vidim pa možda ima šanse da progledam.
I da, htela sam da promenim mišljenje, baš sam htela!
Samo da mi nije svetlija moja noć nego sva ta vaša svitanja.
