Gradovi koje volim: Čikago
Autor: Vera Vujičić
Ne nasedajte na mitove tipa, krv nije voda, ili nigde ti neće biti dobro kao među svojima.
Kao što postoje rođena deca i rodni gradovi, postoje i usvojena deca, koju, naravno, volimo kao rođenu, a postoje i usvojeni gradovi, koje možete voleti kao one u kojima ste se rodili.
Moj rodni grad je Beograd i u njemu sam provela pola svog života. A onda sam otrčala u zagrljaj drugom gradu i zavolela ga na prvi pogled. Bilo je to pre 30 godina. Taj grad je bio Čikago. Divan grad! Možda ste ga posetili, možda ste slušali o njemu, možda ste ga videli u filmovima? Verujte, mnogo je lepši i moćniji od svega toga što ste videli ili čuli o njemu.
Treba dosta vremena da biste upoznali jedan grad, da sagledate sve njegove aspekte, da razbijete celinu u delove i sažmete delove u celinu. Treba gradom hodati, uzduž i popreko, gledati ga iz različitih perspektiva, treba o njemu čitati, zagledati njegove muzeje, ali i budžake i ne baš lepe kvartove, slušati priče starosedelaca i utiske tek prispelih, pratiti lokalne novine i TV programe. Živela sam 10 godina u Čikagu i zavolela sam ga, skoro kao svoj rodni Beograd. Mislim da je važno pomenuti da je moj odlazak iz zemlje bio čisto privatnog karaktera. Za razliku od masovnog odlaska, koji je usledio nekoliko godina kasnije, početkom devedesetih, ja sam otišla bez žurbe, stresa, straha i što je najvažnije, bez gorčine. Dakle, moja nova ljubav nije bila neurotična, već romantična.
Ako me pitate kako Čikago izgleda, ne znam kako bih vam odgovorila, jer to je grad koji se stalno menja. Obrisi grada, gledano iz vazduha, sa reke ili jezera, uvek imaju novu siluetu.
Prelep je to grad. Ima fantastičan položaj na jezeru Mičigen, koje je veće od Jadranskog mora, tu je i reka Čikago, sa bezbrojnim mostovima, ima divne parkove, zoološke vrtove i botaničke bašte. Oduševile su me biblioteke, kojih ima u svakom delu grada, a iz kojih možete da uzmete praktično neograničen broj knjiga. Kulturan grad, sa važnim univerzitetima, pozorištima, a kao ljubitelj muzike, radovala sam se Lirik Operi i Čikaškom simfonijskom orkestru. Naravno, postoje i drugi orkestri i opere, ali ove dve institucije su svetskog kalibra.O famoznom čikaškom bluzu, da i ne govorim! Svidelo mi se što se neguje kult prirode, parkova, piknika i muzike u parkovima. Sa prvim lepim danima, pa do jeseni, parkovi, kako mali, lokalni, tako i veliki, kao Grand park u centru grada, svake nedelje popodne imaju muzički program i to je uvek posećeno. Porodice sa decom i psima, mladi parovi ili penzioneri, na travnjaku sede, grickaju i pijuckaju, leškare ili igraju u ritmu muzike. Volela sam što su ljudi ljubazni, prijatni, svako vam se javi, osmehne, započne mali razgovor, što je toliko daleko od priče o otuđenosti i nepristuačnosti tih stranaca.
Mnoge sate sam provela u Art Institutu, bogatom muzeju, koji čuva poznata remek dela svetske umetnosti. Muzej se nalazi na čuvenoj Mičigen aveniji, nedaleko od jezera i Grand parka, a odmah pored je i Milenijum park, sa svojom letnjom scenom. Ono što dominira tim parkom i što je velika čikaška atrakcija, je ogromna skulptura, Klaud Gejt (Cloud Gate), Aniša Kapura, u obliku zrna pasulja, napravljena od uglačanog čelika, pa izgleda kao da je od ogledala. Dalje, niz aveniju, šetnja počinje da se pretvara u događaj za pamćenje. Unaokolo su čuvene građevine, ponos čikaške arhitekture, poznate u svetu. Sve to pripada reprezentativnom delu avenije, koji se zove Magnificent Mile. Sa pravom, jer taj deo i jeste veličanstven: Rigli bilding (Wrigley Building), carstvo žvakaćih guma mog detinjstva (mi smo govorili, vrigli), zatim neogotička zgrada Čikago Tribjuna (Tribune Tower), sagrađena 1925. u čiju fasadu su ugrađeni delovi, cigla ili kamen, sa značajnih objekata širom sveta, kao što su Tadž Mahal, Partenon, Alamo, Velika piramida, Kineski zid itd.
Prekoputa se uzdiže, kao iz reke da izranja, Tramp Tauer (Trump Tower), a koračajući preko mosta, videćemo istorijski Voter Tauer (Water Tower), koji je sagrađen 1869. godine i koji je odigrao značajnu ulogu u velikom požaru koji je izbio 1871. u kome je nastradalo 300 osoba, a 100 hiljada građana je ostalo bez kuća.
Taj deo grada podseća na njujoršku Petu aveniju, po mnogobrojnim luksuznim radnjama, restoranima, hotelima i galerijama.
No, nije sve u Čikagu baš tako glamurozno. Mnogi delovi grada pokazuju drugu stranu medalje. Neko će, govoreći o Čikagu, reći da je to blue collar city , radnički grad, neko će pomenuti Cabrini Green i predgrađa sa visokom stopom kriminala, mnogi će se setiti Al Kaponea i Đankane, ili će pomenuti neslavni politički imidž ovog grada, kojim dominiraju veze i protekcije, nepotizam, podmićivanje i ucene.
Ipak, ja bih vam radije govorila o muzičkoj istoriji i o legendama bluza i džeza, o Ravinia festivalu ili Lolapaluzi, festivalu na kome se svakog avgusta, u Grand parku sakupe imena sa liste ,,ko je ko u rokenrolu danas”. Takođe i o književnosti, o Hemingveju, preko koga sam u detinjstvu zavolela američku književnost, o velikom Solu Belouu i o tome kako sam čitajući Avanture Ogi Marča i Hamboltov dar, upoznala Čikago pre nego što sam i sanjala da ću ga ikada videti
Naravno, milioni ljudi su videli Čikago, milioni žive u njemu, ali mnogi sigurno neće deliti moje oduševljenje i emocije. E, tu smo: emocije. Nisam ja zavolela ovaj grad samo zbog arhitekture, bluza, Beloua i plavog Mičigenskog ,,mora”. Iskreno, otišla sam puna ljubavi i spremna da volim – u Čikagu me je čekala ljubav mog života, i konačno, prilika da budemo zajedno. Da je on tada bio u Tunguziji, ja bih vam sada pisala o Tunguziji.
Dodatno, u ovom lepom gradu, godinu dana kasnije, rođena je naša ćerka, kojoj uvek, kad čujem čikaški bluz, namignem i kažem: ,,Zvuci rodnog kraja”
https://www.youtube.com/watch?v=ZEmvBdRLg4k
