Nije žena rođena da bude svoja?

Nije žena rođena da bude svoja?

autor teksta: Aleksandra Saša Kivela

Petnaestogodišnji Nikola je te ‘43-će  negde u vrletima Velebita čuvao ovce. Jednog dana  tuda su prolazili četnici, pa mu rekoše: ,,Mali, hajde ti sa nama.” Tako je Nikola prvi put u životu video more negde u Dalmaciji pre nego što se ukrcao na brod do Italije, a zatim i do Engleske.

Završio je zanat, zaposlio se, živeo pristojno, kućio se. Negde u svojoj 37-oj godini, rešen da je vreme za ženidbu, obavio je Nikola nekoliko razgovora sa svojim zemljacima. Nije prošlo dugo, iz Mračaja podno Velebita stigla je Jovanka, mlada, jedra, jedva punoletna, spremna za udaju, srećna što je pobegla iz mraka. Izrodili su dve ćerke, a onda, na Jovankinu sreću, i sina. Nikola je poštovao srpske običaje, slavila se Slava, u maloj baštici iza kuće rasla je šljiva, nešto kupusa i krompir. Deca su znala sve o ćaćinoj slavnoj četničkoj prošlosti, učena o otadžbini i tradicionalnim, patrijahalnim vrednostima, srpstvu, pravoslavlju. Uspela je Jovanka da pobegne iz Mračaja, ali od mraka tradicionalnih vrednosti, ne. Skoro da iz kuće nije izlazila, brinula o mužu, domu, deci, bašti. Modrice, tu i tamo - deo su tradicije. Devojke su stasale za udaju, prvo starija, a onda i mlađa, slomile su Nikolino srce. Umesto da se udaju za nekog Srbina, Likotu, starija se udala za Albanca, mlađa ( o Bože šta li sam ti zgrešio) za crnca. O zetovima se nije u kući govorilo, unuke i ćerke je Jovanka krišom viđala. Uzdao se Nikola u sina mu jedinoga, učio ga: Nije žena sine, Dmitre, rođena da bude svoja. Zato nikad nemoj, rode, uzeti ,,Englezicu’’ za ženu. Bandoglavo to, ‘oće da misli svojom glavom. Neće te slušati. Kad poželiš da se smiriš, dovešćemo neku iz Like. Uzalud je Nikola govorio: žena iz našega kraja sluša muža, naučena je da skuva, da te sačeka, ne pita ništa, biće srećna što si je odveo sa kamena, rodiće ti bar troje dece, vidi svoju mater, k’o svetica, ne k’o ove beštije engleske. Uzalud, jer  Dmitar se zaljubio, a onda i oženio Engleskinju. Šta se u tom braku dešavalo, ostaće delimično tajna. Ono što se zna - Meri je rodila ćerku, nije joj padalo na um da napusti posao, volela je i ona da izađe sa društvom, iako je sada žena i majka. O detaljima je Dmitar ćutao, a Nikola je proklinjao sve ,,Englezice’’ redom.  Dmitar je po ćaćinom savetu pokušao da prevaspita svoju ženu. Ono što se još zna, Dmitar je dobio zabranu prilaska i viđanja žene i deteta, najpre na 10 godina, a onda je zabrana i produžena. Ponovo se Dmitar zaljubio, ponovo u ,,Englezicu”. Naučio je da se Engleskinje ne prevaspitavaju batinama, o tome je vodio računa. Nakon jedne svađe, uzeo je Dženinu tašnu, ubacio u wc šolju i povukao vodu. Policija je stigla nakon 5 minuta. Dmitar je trajno izbačen iz zajedničkog doma uz još jednu zabranu prilaska.

Nakon majskog, krvavog vikenda u Srbiji, kada je ubijeno sedam žena u porodičnom i partnerskom nasilju, na ovu temu se, konačno oglasio i premijer. Na pitanje novinara, šta će vlada da uradi da spreči nagli porast nasilja nad ženama (do maja ove godine ubijena je 21 žena, od strane partnera ili muških članova porodice), premijer odgovara : “Vlada će doneti najrigoroznije mere protiv nasilnika, ma koliko se to nekome ne sviđalo, ne rušeći naše tradicionalne vrednosti” ...?!... Otkud nasilje i tradicionalne vrednosti, zapitao se jedan deo javnosti, a odgovor leži u priči o Nikoli i Dmitru- nasilje nad ženom, pa i nad decom se tradicionalno prenosi sa kolena na koleno!

Nego da se vratim premijeru. Da se kojim slučajem, ozbiljnije pozabavio ovim problemom, znao bi da Srbija ima dosta dobar pravni okvir za zaštitu od nasilja u porodici. Na primer, osuđenog za krivično delo nasilja u porodici moguće je kazniti sa deset godina zatvora, ako je telesno povredio člana svoje porodice. Dalje, za sprečavenje novih slučajeva, potrebna nam je zaštita žrtava, a ne osveta nasilniku. Na predloge Vlade o “drakonskim” merama, reagovao je Autonomni Ženski Centar otvorenim pismom, koje naglašava da se problem ne rešava “lečenjem nasilnika”, a posebno ne uvođenjem zakonskih rešenja koja već postoje. Ono što je potrebno, jeste uvođenje izmena u zakone koji su korisni za zaštitu žrtve, kao što su preduzimanje hitnih policijskih mera udaljavanja nasilnika što bi moglo da utiče na zaštitu žrtve. O ovom predlogu se premijer nije izjasnio. Sve u svemu, premijer lično, nam je stavio do znanja, trpajući u istu rečenicu nasilje i tradicionalne vrednosti, da postojeći okvir za zaštitu žrtava, institucije i pre svega zaposleni u njima, ne primenjuju jer je on u suprotnosti sa srpskom kulturom nasilja!

O tome da oni kojima je posao da reaguju na porodično nasilje, a ne čine ništa, mogla bih  u nedogled. Jasno, kada među pripadnicima policije ima onih kojima je najnormalnije da s vremena na vreme oplave svoju ženu i decu! Kada među zaposlenima u centrima za socijalni rad sede one žene koje umesto da delaju po zakonima i propisima misle: Kad ja ćutim i trpim, šta me briga za neku tamo nepoznatu koja bi da prijavi nasilje?! I kako onda da objasniš ženi da ne sme da ćuti, da ne sme da trpi, da mora da prijavi nasilje!?

Tek da se zna, jezivi bilans 2014 godine: 27 ubijenih žena u porodičnom nasilju, a od januara do početka novembra 2015.: 33 mrtve žene i troje dece!!

Da li su to te rigorozne mere protiv nasilja?!

I na koncu, da ne bude da nije ništa urađeno ove godine po pitanju ovog problema, pre neki dan čujem “sjajnu vest” koju vam u celosti prenosim:

“ Sa aktivistkinjama Autonomnog Ženskog Centra sam pripremio to zakonsko rešenje, koje će za nekih desetak minuta biti zvanično u Skupštini Srbije. Po tom zakonskom rešenju mi tražimo da nasilnik bude izmešten iz porodičnog doma na 14 dana, a da se žena vrati u svoj dom. U toku tih 14 dana ona ima vremena da razmisli o svemu”, izjava je narodnog poslanika Dušana Milisavljevića. Ne ulazeći u razloge  AŽC da pristane na ovako, u najmanju ruku budalast predlog zakona, koji niti neposredno štiti bezbednost žrtava nasilja, niti šalje nedvosmislenu poruku nasilniku da država ne toleriše nasilje,  pitam ja državu i sve nas zajedno: O čemu će žena u tih 14 dana razmišljati?! I šta će se desiti petnaestog dana, kada se nasilnik vrati kući???

I onako, uzgred, pročitajte još jednom priču o Nikoli i Dmitru, posebno poslednji deo: trajno iseljenje iz zajedničkog doma i zabrana prilaska.