NEPRAVDA
autor teksta: Jelena Milenković Mladenović
Nema te nepravde 
koja mene može da ne iznervira.
Prema kome god da je primetim, od koga god da dolazi.
Nekad pogazim i sopstveni stav, ako se preko njega mora gaziti da bi se ispravila nepravda.
Mada, koliko god da je mrzim, dugujem joj i zahvalnost.
Nepravda mi podigne adrenalin, probudi ratnika u meni, da mi oružje u ruke, ojača me, oživi me.
Ne sećam se da sam ikada pobedila i jednu nepravdu, ohola je i podgojena ta beštija, potpomognuta vojskom onih koji je tolerišu ili čine pod raznim izgovorima.
Ima bezbroj lica i sva su prijatna dok se ne iskezi.
Neki joj daju kocku šećera i ona ih daruje nazasluženim počastima.
Ja joj izvadim zub, i ona mi preostalima zagrize slabosti.
Udara nisko, površno ali očito.
Jača je.
Ne očekujem da ću ikada pobediti i jednu nepravdu.
Ona dolazi od ljudi koji žive u krdu sličnih, uvek ima podršku i pomoć slabića koji se hrane slabošću onog do sebe i ceo život provedu tražeći opravdanja za kreiranje nepravde.
Ja sam solista, oko mene nema sličnih. Ponekad dođu ali ne ostaju dugo. Verovatno zato što su i sami solisti.
Ali ako ikad odustanem, ako se sklonim od nepravde, ako ne dignem glas, ne pobegnem joj s rukohvata ili na bilo koji drugi način pokažem protest, znajte da više nisam živa.
Samo dišem.
Ne postojim.
