Indonezija za početnike (Deo drugi)
autor: Aleksandra Anja Mijović
Iako smo bili iscrpljeni, ne vredi – džet-leg nas muči i ustajemo čili i veseli u 4 ujutru. Na trpezarijskom stolu tek tad primećujem raznobojnu ikebanu - najčudnije voće na svetu: rambutan, salak, liči, mangis, dragon fruit, star fruit i... a-ha, ovo znam šta je: ananas! Uh, kako prija kad se tek probudiš. Deca i ja navalimo na ananas kao da smo iz gladi izašli. Posle par zalogaja jezik, nepca i usne počinju da peckaju... peku... joj, upomoć, ne mogu da progovorim... Kasnije ću se požaliti indonežanskoj drugarici da je sveži ananas zaista divnog ukusa, ali da posle njega trpim bolove i što je najgore, moram da ćutim, jer mi je jezik otečen. E, kao da sam lupila belosvetsku glupost! Tu saznam za (opštepoznati) recept kako da pripitomim ananas: Držati ga u slanoj vodi nekih pola sata do sat. Posle toga može da se klopa (provereno) bez problema.
Dok tako njupamo tropsko voće, primećujem da je za komšiluk več počeo dan. Doselili smo se u kraj Lippo Karawaci. Da ga učinimo više svojim, prekrstismo ga u Donji Lipovac. U Donjem Lipovcu većinsko stanovništvo je kinesko. To su vam klasični, američki klasteri: tri ulice sa identičnim kućama, oivičene zidinama sa obezbeđenjem na ulazu. Svaki klaster je građen u drugom stilu. Naš se zove Kjoto i kuće su nalik na japanske. Prvi do nas je Pataja, a kuće – tajlandske. Toga ranoga jutra sve glave porodica su na nogama. Obučeni po najnovijoj modi, u šuškavcima zakopčanim do grla trčkaraju unaokolo. To Vam je više kombinacija tai či-a i džoginga.
Izlazim napolje da na verandi popijem kafu. Istog trenutka svi vredni rekreativci mi prilaze sa širokim osmesima. Upoznajem se sa svima i čudim se tako srdačnoj dobrodošlici. Odmah me zovu u goste popodne, te ugovaram kod koga ću prvo. Posle desetak minuta ćaskanja odlaze svojim poslom, a ja sedam na klupu. Gledam kuću prekoputa, broj 2. Do nje broj 3, a sledeća broj 5...Kud je nestala broj 4?... Kasnije ću shvatiti da broj 4 donosi nesreću. Nigde u Indoneziji ne možete naći redni broj 4 kao ni četvrti sprat. Vrlo je simpatično dok gledate skelet nebodera koji se gradi, te obeležene spratove: 1, 2, 3, 5, 6 i tako dalje. Naša kuća, broj 9 je poslednja u nizu i naslanja se na omanju džunglu. Tada naivno mislim kako je lepo da ima tako puno rastinja baš blizu našeg doma, romantičan će biti pogled sa prozora... Kasnije ću shvatiti da se kuća bira što dalje od prometa flore i faune. Zašto? Zato što su u Indoneziji skoro sve živuljke otrovne, a svako malo ušetavaju ili ugmizavaju u vaše domove. Naši česti, nezvani gosti su bili pauci Hantsmeni, koji svraćaju uvek u paru. Veliki kao dečja šaka, dlakavi i strašni. Nisu opasni po život, ali ujed izaziva bolove i groznicu. Dolaze kod nas jer tamane buba-švabe. A veće buba-švabe nikad nisam videla, sve sami kapitalci, a ima i letećih.
...Jedne večeri bila sam sama sa decom, muž otputovao poslovno (naravno). Odgledala sam s njima neki film i poslala starije dete da upali svetlo. Pošto me je poslušao, počeo je da vrišti kao Rubi Rod (lik iz filma ’’Peti element’’). Na podu, pola metra od njega, gmiže neko čudno živuljče. Priđem bliže, podsmehnem se detetu što drami i čučnem da bolje proučim. Sličan je pauku, ali nije, telo mu je suviše dugačko. Crne je boje i ima par klješta. Da nije škorpija? Ne liči, nema klasičan rep, nego neku dugačku bodlju. Ne znam šta je. Decu, za svaki slučaj usmerim na trosed, a ja odem po aparat da ovekovečim intrudera. Šetam ja tu oko njega i razmišljam šta ću. Žao mi da ga utepam, a opet šta ako je opasan? Deca trčkaraju bosa po kući... uzimam bajgon, šta je tu je, izvini bubac! Kako sam prsnula ka njemu, on agresivno kreće u napad. Savio onu bodlju iznad glave i pikira moje stopalo. Tu istresem pola kile bajgona na njega. Umesto da se odmah zanesvestio, umirao je polako kao Sirano, duša me zabolela. Pošto se izvrnuo, izbacim ga na terasu. Odmah pošaljem fotografiju na forum ljubitelja tropskih buba. Sutradan, ja na terasu, da bacim pogled, nema bube. Gde je? Pitam ženu što sprema kuću, a ona je bacila. Uspaničeno mi ponavlja : Can kill, can kill. Ma, šta može da ubije kad je sad u večnim lovištima. Upalim kompjuter, pravac na forum i imam šta da vidim: Sinoćni, nezvani gost pripada soju najotrovnijih škorpija na planeti. U narodu je zovu ’’Crna Smrt’’. Jedna o dve škorpije za koje ne postoji protivotrov. Ubija čoveka u roku od 5 minuta. Može se preživeti samo ako bodlju zabode u debelo meso, daleko od krvnih sudova, ali uvek oštećuje unutrašnje organe. Auh, ko se ono plašio da će nam u Indoneziji biti dosadno!?...Kasnije će se komšije isčuđavati kako se baš taj opasni, masovni ubica našao u našoj dnevnoj sobi, jer ih inače nema u gradu, žive duboko u džungli. Ma, on to došao da nam poželi dobrodošlicu.
Muž se vratio sa puta, a ja ljuta što nikad nije tu da odbrani čeljad od alien-a. Moram ja da se nosim sa tim strašnim karakondžulama, a svi znaju da ih se panično plašim (ako ništa, u Indoneziji sam se uspešno oslobodila straha od buba).
Da li da me odobrovolji ili šta, muž objavljuje da sutra putujemo na Bali. Bali? BALI!!! Mi, jedni obični Mijovići iz zemlje Srbije, da se uputimo ka najlepšoj destinaciji na svetu? Na Bali, Ostrvo Bogova? Momentalno zaboravljam na neprijatno iskustvo sa gosn škorpijom i kiptim od sreće. Već zamišljam sojenicu na sred tirkizne vode i nas kako leškarimo u debeloj ’ladovini ispijajući koktele iz kokosovih oraha. Deca se prskaju u vodi, meni se pogled gubi u daljinu... Život je divan!
Hej, Bali, sprem’ se, stižu ti Mijovići!
