Autor: Nataša Spasojević
Kada je Martin odustao od Lee, bio je poslednji dan meseca novembra. Nije o tome ni pošteno razmislio, kako se činilo na prvi pogled. Jednostavno je insistirao na nečemu što je znao da ona neće prihvatiti. Do tada, već nekoliko puta mu je prigovorila o tome, njegovo ponašanje joj je unosilo nemir sa kojim je teško mogla da se nosi. Svaki prigovor i predlog o kompromisu je odbijao. Prosto, on je takav: muškarac koji je nešto odlučio.
Martin se slepo vodio svojim odlukama, za koje je bilo pitanje koliko su samo njegove. Iako je delovao kao čovek sa stavom i velikim životnim iskustvom, nije mnogo znao o realnom svetu oko sebe. Martin je bio jedan od onih privilegovanih, bar se tako naizgled činilo. Imao je sve, sin jedinac, omiljen u društvu i izuzetno šarmantan. Ipak, niko od nas ne zna šta čovek zbilja nosi u duši i sa kakvim emocijama se bori. Muškarci retko govore o tome, gotovo nikako. Martin je bio jedan od takvih. Ono što je bilo očigledno je da je imao oprečne stavove, često bi želeo i planirao stvari koje su bile sušta suprotnost i apsolutno nemoguće da se ostvare. Kao da nije mogao da se opredeli između apsolutne slobode i neodgovornosti, i mirne kućice pored reke sa porodicom u budućnosti. Iz nekog razloga bio je ogorčen, užasno negativno je govorio o vezama i brakovima. Nikada nije rekao da je to njegovo iskustvo, već iskustva njegovih prijatelja i poznanika. ,,Ali, Martine, ne možeš donositi mišljenje na osnovu tuđeg iskutva! Ti čak i ne znaš drugu stranu priče, kako možeš imati uvid u stvarni odnos dvoje ljudi kada sa njima ne živiš? Uostalom, niko od njih se ne razvodi, te ne bih rekla da je sve (baš) tako crno kako ti drugovi govore!", govorila mu je Lea. Martin je nije slušao, insistirao je na svom mišljenju. Žene su zlo, potrebne su, ali nikako se ne treba vezivati za iste. Mnogo je lepše putovati i otkrivati svet kao turista, nemati puno dodira sa stvarnim životom. Da li je bio svestan činjenice da drugima deluje kao osoba koja beži od nečega, Lei to nikada nije bilo jasno. Jednom prilikom dok su šetali ka hotelu, nakon što je saslušala njegovo izlaganje o viziji njegove budućnosti, rekla mu je da mora da posloži stvari u svojoj glavi. Stvari koje govore su u najmanju ruku čudne, ti i takvi planovi su nemogući. Morao bi sebe klonirati za tako nešto. To je bio prvi put da se složio sa njom, i da je priznao da će mu trebati vreme. Već sledeći dan je tvrdio suprotno, pobogu ko je ona da mu kaže da mora da zastane i da razmisli! On je sve to već uradio, i iako je bio svestan nelogičnosti i nemogućnosti sopstvenih izbora za budućnost, nije želeo da to da prizna.
Ono što je Lea zasigurno znala je da je imao neobično detinjstvo. Kažu da odgoj u kući igra možda najvažniju ulogu kada se formiramo kao ličnosti. Lea je znala samo fragmente, nikada ga nije o tome skoro ništa pitala naročito kada joj je tužno odgovorio da ima polusestru koju ne poznaje. Ipak, bilo je izvesno da su majka i tetka imale i da dalje imaju najznačajniju ulogu u njegovom životu. Malo je znala o tom odnosu, nisu se dovoljno dobro poznavali da bi o tome razgovarali. Ili je bar ona tako smatrala. Ono što je sigurno je da je o njima govorio sa velikim poštovanjem i ljubavlju. Lea je cenila da je to sasvim u redu. Porodica je najbitnija.
Znala je i da je prethodna veza sa devojkom sigurno imala veliki uticaj na njega. On bi je ponekad spomenuo, ne u smislu da pati za njom, već kao prošlost koju je ostavio iza sebe. Ono što je Lea mogla zaključiti je su dugo bili skupa, i zasigurno su zajedno živeli. U njegovom tipično muškom stanu pronašla je par knjiga za koje nije bilo teško zaključiti da su ostale od nje. Bile su prašnjave, i stajale u jednom uglu između kauča i zida. Sigurno ih je zaboravila prilikom pakovanja, ili nije imala mesta da ih ponese. U svakom slučaju, još uvek su čekale na svoju vlasnicu da dođe po njih.
,,Znaš, muškarci znaju da budu vrlo smešni. Imam par prijatelja koji se zabavljaju sa devojkama, i odmah odrede da će te veze trajati godinu ili dve. Stavljaju devojke ,,u kutije". To je detinjasto. Ja kad se zabavljam sa nekim, smatram da je to za ceo život", rekao joj je jednom prilikom na štrandu jezera. Lea je ćutala. Iako nisu bili zvanično u vezi, ipak su se često viđali. Rekao joj je otvoreno da nije spreman za ozbiljan odnos, njegova budućnost mu je izgledala vrlo neizvesnom te nije želeo da je uvlači u to. Naizgled, to je bilo fer i vrlo prihvatljivo. Ali je i Lea bila ,,u kutiji"- bila je tu za ubijanje vremena.
Sa druge strane, Lea je vojevala svoje emotivne bitke. Kada ga je upoznala, bile su već godine kako je bila sama, njeno srce je zaista bilo zatvoreno za bilo kog muškarca. Nije želela ništa, mada joj ta vrsta samoće užasno smetala. Ipak, ako od dva zla, biti ponovo povređen ili biti sam, treba odabrati manje, Lea je smatrala da je samoća manje zlo. Biti užasno povređen par puta svakoga bi navelo na takav stav. Naizgled, bila je jaka i samouverena žena. Izgledalo je da ju je teško povrediti. U realnom životu, bila je samo žena od krvi, mesa i osećanja. To je malo ko znao, sem možda najbližih prijatelja. Ti isti prijatelji su jedini znali da je par puta bila ostavljena na možda jedan od najbolnijih načina. Gotovo filmski, nekoliko njenih bivših bi jednostavno nestalo bez traga i glasa. Mesecima o njima ništa nije mogla da sazna, a onda bi ih ili ugledala sa već suprugama i/ ili decom. Prevare koje su rezultirale decom za nju su bile stvarnost par puta. Nikada se od toga nije sasvim oporavila, štaviše vremenom je razvila strah od bilo kakve intimnosti. Beskrajni razgovori sa psiholozima i prijateljima nisu pomagali. Ona im je samo govorila šta se desilo ali ne i kako je ona sve to doživljavala. Lea je bila užasno zatvorena osoba, vrlo nepoverljiva od samog detinjstva. Tako su joj govorili, da su suze i preterana emotivnost znak slabosti. A život traži junake, hrabre ljude. Junaci ne plaču. Užasan kliše!
Ipak, nakon jedne kave koja se pretvorila u petosatno čavrljanje sa Martinom, nešto se u njoj malo promenilo. Poželela je da ga upozna, mada nije bila najsigurnija kako to funkcioniše. Nije bila sigurna ni dali će to moći da podnese, ispred očiju prolazile su joj slike prošlih iskustava. Prošle su godine, trebalo se vratiti na početak. To je u srednjim tridesetim pravi šok, kao da si ponovo rođen ali sa svim usponima i padovima koje je život pre toga doneo. Jedino bebe imaju tu privilegiju da se rode kao tabula rasa, i možda sa traumatičnim sećanjem prvog udaha kiseonika momenta kada izađu iz majčine utrobe. Lea je bila uplašena, iako to nije pokazivala. Znala je da joj je lepo razgovarati sa njim, ali nije bila sigurna šta želi emotivno od njega. Znala je još da želi putovati, trebao joj je travel buddy, a on se činio kao idealan za tako nešto. Kao i ona, uživao je u putovanjima. Mada, dok je on očigledno bežao od nečega, ona je želela da upoznaje dalje svet oko sebe. Nije imala poriv za konstantnim putovanjima. Znala je i da ne želi večito da ostane sama, želela je sa nekim da podeli vreme iako na pomalo nekonvencionalan način. Dok je Martin želeo nespojive stvari, Lea je bila realnija u svojim zamislima. Moglo bi se reći da su se napola slagali.
,,Martine, kada bih gledala svoja prošla samo dva iskustva, ja sada ne bih sedela ovde sa tobom", rekla mu je jednom prilikom nakon njegovog izlaganja da su veze i bliskost najveće zlo. Svoju tvrdnju je nastavio rečenicom da, ako se muškarac veže za ženu, vrlo je moguće da će ga vremenom prevariti i uzeti mu sve što poseduje. Prećutala je da se često se borila sa starim strahovima, i da je bila uplašena da će se loše stvari ponovo desiti sa njim. Ipak je dala šansu. Vremenom, želela je sve i ništa, u biti plašila se svega i borila se sa strahovima. Bila je svesna da je on drugačija osoba, i da ne može ljude koji su postojali u njenom životu poistovetiti sa njim. Mi smo svi drugačiji i jedinstveni. To nikada nije video, čak joj je jednom prilikom rekao kako je vrlo smirena osoba. Na to se samo nasmejala.
Kako je vreme odmicalo, tako se odnos menjao. Nekada na bolje, nekada na gore. Martin joj je par puta rekao otvoreno da mu se dopada, ali nije joj nikada dozvolio da mu se puno približi. Njegovi postupci su vremenom počeli stvarati nervozu kod Lee, teško je mogla da se izbori sa njima. Govorio je jedno, ali postupao drugačije. Oboje su su se slagali da im je najvažnije u vezi da budu srećni, ali ona to više nije bila. Pokušala je to da mu objasni, ali nije insistirala na svojim željama. Kompromis bi bio dovoljan. Tada je shvatila da je njemu njegova sreća najvažnija. Bilo je vreme da se otvori Pandorina kutija i iskreno razgovara o svemu. Da se ide do kraja. Ponovo od dva zla, Lea je morala odabrati najmanje. Ovog puta je stavila svoje emocije na prvo mesto, više nije želela da gubi vreme i igra gubitničku igru u kojoj bi provela možda godine pokušavajući da promeni nekoga, ili ubedi u nešto drugo. Niko, naročito u srednjim i/ ili kasnim tridesetim se ne menja. Ma, ni ranije! Ipak, ono što će nas dovesti bliže jednom drugom je otvorenost ka upoznavanju i samom odnosu, spremnost da se radi na istom gde god to odvelo. S druge strane, kada mentalno i emotivno sazrimo, postajemo malo svesniji činjenice da se vreme ne treba gubiti ukoliko je osnova odnosa na staklenim nogama, i ako se želje ne poklapaju.
Martin i Lea su odustali jedno od drugog. Pitanje je koliko su jedno drugom dali šansu, mada je izvesno da se Lea bar malo više potrudila. U životu se ponekad sretnu dvoje koji su naizgled idealni jedno za drugo, ali vreme i emotivno stanje u kojem su kažu im suprotno. Ponekad su strahovi i emotivne rane toliko jake, da jedino osobno suočavanje sa istim nas može otvoriti ka drugoj osobi. Tada se odlazi, ali ne pre nego što se pokuša sve moguće. U ovakvim situacijama, to je obično razgovor. Bar je Lea tako smatrala.
