Autor: Gordana Babić
... Tužna sam i pomalo ljuta. Ne, nije mi zbog novih godina, one mi odavno ne znače ništa, ali kako to da me uvek pred Novu godinu dočekaju tragične vesti?
... Vraćam se u mislima u vrelo, zagušljivo podne, pre šesnaest godina. Stara četvrt Al Baraha u Dubaiju. Otužni miris masale. Pakistanski muškarci u belim čapai odorama, sa kaniranim bradama. Radnjice i restorančići sa indijskom hranom. Klubovi zatamnjenih vrata, sa noćnim žurkama i vatrenim plesačicama iz Maroka, Uzbekistana i Moldavije. Šta li ću ovde na pedeset stepeni u hladu? Pažnju mi je privuka radnjica sa prelepim suvenirima iz Afrike. Ulazim, taman da se malo rashladim. Nikoga nema unutra osim prodavačice, lepe devojke tamne puti.
„Izvolite’’ kaže uz širok osmeh.
„Ništa, samo razgledam.’’
To moje razgledanje se pretvorilo u naše spontano čavrljanje. Čak me je ponudila ledenim čajem. Rekla mi je da se zove Sara, da je iz Ugande, da živi u ovom gradu već nekoliko godina, ali on joj je samo usputna stanica. Bilo mi je neprijatno što je zadržavam, ali mi je tog dana, kako sam bila na samom početku moje velike pustinjske avanture, prijalo da sa nekim neobavezno čavrljam.
„Dođi opet’’ rekla mi je Sara.
Tako je počelo naše druženje. Obično bi sedele u njenoj radnjici, ili u obližnjem kafiću bi pile lasi, ili bi išle u kineski restoran na čijem se gornjem spratu, u jednom ćošku, služila reš pečena svinjska kožura u soja sosu. Sara se mnogo smejala, a moram da kažem da mi se svidela njena otvorenost. Ipak, primetila sam kod nje neki čudan grč, neke tikove. Kada je htela nešto da kaže, često je uvlačila ramena.
Pričala mi je o svom detinjstvu, a ja sam upijala svaku reč. Sve mi je bilo zanimljivo. Odrasla je u hrišćanskoj porodici koja se još uvek pridržavala arhaičnih običaja. Bila je dete četvrte žene svog oca, a pošto su u Ugandi poligamni brakovi zakonski priznati, i njena majka je bila zakonita supruga. Imala je osmoro polubraće i polusestara. Svi su živeli u malim kućama, raspoređenim u istom, velikom dvorištu.
Kako je izgledalo odrastati u takvoj porodici?
Žene se nisu međusobno podnosile, ogovarale su jedna drugu, ali su se pred svetom, na proslavama, svadbana i sahranama, prikazivale kao dobre drugarice koje se lepo slažu.
Deca se između sebe nisu podnosila, svađala se i tukla, ali su pred svetom bili uzorna deca koja se vole.
Otac nije imao vremena da se posveti svakom detetu ponaosob. Sara ga je bila željna. Nije ga čestito ni poznavala. Kada bi dolazio kod nje i njene majke, uvek je bio mentalno odsutan. Ostao bi nekih sat vremena i bez reči odlazio. Sara misli da on nije bio srećan.
Kada bi se žene i deca organizovale zajedničko poselo, Sara je morala da pazi šta priča, pa su tako ona i majka razvile jezik znakova koje su samo njih dve razumele. Otuda možda i ti njeni tikovi, to sleganje ramenima kada hoće nešto da kaže.
Kada god bi žene spremale hranu, najbolje zalogaje su ostavljale za muškarca koga su delile. Utrkivale su se koja će bolje specijalitete da spremi.
Žene su bile ljubomorne na Sarinu mamu, jer je bila najmlađa. Umislile su čak da će svo nasledstvo pripasti njoj.
Saru je majka tukla jer je želela da bude najbolja od sve dece. A Sara je zavidela svojim drugarima koji su imali samo jednu mamu i jednog tatu. I mnogo je patila što nema prisan kontakt sa polubraćom i polusestrama. Kada god bi im poslala poruku ili čestitala rođendane i praznike, nije bilo odgovora sa njihove strane. No ipak, nadala se da će uspeti da ode u Pariz, u kom je živeo jedan od njene polubraće. Rekla sam Sari da znam da joj je teško zbog svega, ali eto, udaće se, imaće svoju porodicu, decu, imaće kome da podari svu ljubav koju ima u sebi. Odgovorila mi je da nema nameru da se udaje, da je muškarci ne privlače kao partneri.
„Da li ti to smeta?’’
„O ma ne, zašto bi mi smetalo. Ti si mi prijateljica, šta god da si.’’
„Stvarno tako misliš? Da nisam crna, videlo bi se da sam pocrvenela.’’ smejala se Sara.
Rekla mi je da bi je majka ubila da to zna, a nju ne želi da povredi jer to je osoba koju najviše voli na svetu, pa samo nju ima. I da je par meseci imala devojku, ali više voli da je sama, jer žene su ljubomorne alapače, sve se brzo sazna. Uostalom, biće vremena za sve.
Tih prvih pustinjskih dana imala sam običaj da, sedeći u kafiću mola, diskretno posmatram ljude koji proleze, pogađam odakle su na osnovu nošnje i fizionomije. Žene su mi više privlačile pažnju. Posmatrala sam otmene lokalke u skupim abajama. Stare beduinke sa metalnim burgama na licu kojima nakinđureni šoping molovi nisu prirodno okruženje. Osluškivala Indijke i njihov grleni, kortljajući malajalam jezik. Pakistanke u šarenim šalvarama i tunikama. Libanke našminkane do daske, utegnute u uske farmerice, koje prkose svemu što ih okružuje. Sićušne, stidljive Maležanke... Sve su one pripadale nekoj, za mene tada mističnoj dimenziji u kojoj se različite kulture sudaraju na dnevnoj bazi, bez želje da se međusobno upoznaju. Sara je bila prva koja je odškrinula vrata svog sveta i pozvala me da uđem u njega. Ja sam joj za uzvrat otvorila vrata svog sveta, koji njoj možda i nije bio toliko intrigantan. Ipak, razbijale smo predrasude o naša dva sveta.
Nakon izvesnog vremena moji odlasci u Al Barahu su se proredili. Život me je odveo na drugu stranu. Upoznavala sam nove ljude. Sa Sarom sam očuvala kontakt, ali više ništa nije bilo isto. Povukla se u neki svoj kutak. I dalje se smejala, ali ni taj smeh nije bio isti.
Prolazile su godine, iscurele su poput peščanog sata i došlo je vreme za nove destinacije. Otišla sam na drugi deo kontinenta, noseći sa sobom pun prtljag uspomena. Sara je ostala u istom gradu, u istoj četvrti.
... Vest o njenoj smrti saznala sam pred novu 2022. godinu. Našli su je kako nepomično leži na podu radnjice, one iste radnjice koju je predano vodila, koja je bila sav njen svet. Tog dana mi je sve vreme njen širok osmeh titrao ispred očiju. I slušala sam iznova i iznova pesmu No More Valentine’s Day, koju je jako volela. I u nozdrvama sam osećala svežinu pustinjskih zima.
Na svom putu kroz život sam srela ljude različitih sudbina, rasa i vera, a pošto doista verujem da ništa nije slučajno, mislim da postoji razlog zašto sam svakog od njih srela. A Sara - pa bila je tu uz mene onda kada sam počela da spoznajem nepodnošljivu lakoču življenja u jednoj uvrnutoj dimenziji okrenutoj naopačke.
Jednom mi je napisala u mejlu: „Strašno je to kada imaš osećaj kao da si u nekom začaranom krugu, želiš da izađeš iz njega, želiš da nešto promeniš, ali znaš da od tog nema ništa, da izlaza nema, da je svaki dan sve isto, i da ništa više ne vredi.’’
Da, to je to. Život je nekome majka, a nekome maćeha.
Zbogom Sara.
