Autor: Anja Mijović
Sajber odeljenje, jutro
Vera spušta šolju pred Andreja koji je otvorio stranicu Tvitera na laptopu. Uroš zainteresovano prati kako Marija briše vlažnom maramicom plastičnu kašičicu s kojom je jela, potom odlaže kutiju u torbu, pa opet otvori ogledalce da proveri je li sve u redu. Podiže gornju usnu da nije kakav trun ostao na prednjim zubima. Onda uzima tečni ruž i četkicom popravlja boju na usnama. Uroš tek tad shvata da Vera još nije došla našminkana na posao. A i šta će joj kad je ko lutka, pomisli. Kao da mu je pročitala misli Marija kaže:
„Vera, ti se ne šminkaš?“
Vera podigne glavu od laptopa: „Ponekad.“
„Jao, ja ne mogu u prodavnicu da odem ako se ne sredim!“
„Marija, vidi, u tim salonkama nemoj da dolaziš na posao“, prekide je Uroš.
„Ovo nisu salonke“, zapanjeno će ona.
„Svejedno. Štiklice su nezgodne za ulicu“, namigne joj Uroš.
„Nisam znala da imate dres-kod ovde!“
„Ajde, ne zajebaj’, sutra da te vidimo u patikama!“, ubaci se naizgled nezainteresovano Andrej.
Ako je Marija htela još da se buni, sad je taj poriv izgubila. Uroš se osmehne dok gleda njeno zapanjeno lice, pa onda Andreja koji se vratio tvitovanju kao da ništa nije bilo.
„Prijateljski savet, Marija, nije dres-kod. Mi smo više napolju nego u kancu. Kako ćeš da pojuriš ološ u tim vratolomnim štiklama?“, pita Uroš.
„Niste otišli do Godzile?“, neprijatnu atmosferu prekida Vera.
„Nismo. Evo, sad ćemo Marija i ja da skoknemo“, nasmeši se Uroš, a Andreju kao da je laknulo što ne mora on.
Urošev auto, dan
Uroš dok jednom rukom drži volan drugom pali cigaretu, a Marija pritisne dugme za otvaranje prozora. On se iskezi.
„Što nisi rekla da ti smeta?“
„Usmrdi mi se kosa.“
Uroš uzme dim, pa ugasi cigaretu.
„Hvala“, usiljeno će Marija.
„Dobro, idemo sad u Udruženje za zaštitu životinja Godzila. Šta znaš o njima?“
„Ne mnogo.“
„Okej, reci šta znaš.“
„Kad god izađe članak o njima uvek su neke, užasne fotke mrtvih životinja. Zaobilazim da proučim.“
„Aha, voliš životinje.“
„Da. Zato ne jedem meso.“
Uroš je očeše zainteresovanim pogledom.
„Ništa životinjskog porekla.“
„Ja bih umro od gladi.“
„Čini ti se. Mogu ja da ti sastavim jelovnik za svaki dan. Prvo očistiš organizam, jer crveno meso nije ni zdravo…“
Marija nastavlja da čavrlja a Uroš se misli kud li je zapodenuo ćaskanje. Lepo kaže Vera, Marija brblja o stvarima koje ga nimalo ne zanimaju. Prestala je tiradu o vlaknima i mineralima tek kad su se parkirali ispred Godzile. Kad su izašli iz kola, Uroš joj pruži fasciklu.
„Hajd, ti vodi priču.“
Ona otvori fasciklu i počne da čita odštampane komentare s društvenih mreža. Bilo je tu svega, od vređanja do otvorenih pretnji Lazaru Lapcu, a sve s Godzilinim potpisom.
„Može?“, pita Uroš.
Marija ne deluje ubeđeno.
„Ajde, ja uskačem ako zapne.“
Uroš joj namigne i pritisne zvonce. Uskoro vrata otvori ćelavi nabildovani tip.
Udruženje „Godzila“, dan
Uroš je oslonio rame na zid i proučava Mariju s leđa. Ona sedi zgrbljeno, tobož nešto upisuje u sveščicu pred sobom, a to radi da bi delovala profesionalnije. Već odavno nijedan kolega ne zapisuje, telefon je tu ako treba neki detalj škljocnuti, ali kad je ispitivanje ovako prosto, u stvari kad sagovornica više ćuti nego što išta otkriva, zaista nema svrhe. Izgleda da je Marija, radeći u analitici, zaboravila sve što ja naučila na Akademiji, pomisli Uroš. Potom, on usmeri pažnju na advokata Udruženja „Godzila“. Jovanka Predić ne da se upecati. Ponavlja jedno te isto. Mlađi brat jednog Godzilinog člana je seo za kompjuter i napisao neke od baljezgarija dok su se ostali borili da spasu život psu s napadom epilepsije, a komentari-pretnje pisani drugim datumima pripadaju čoveku koga su izbacili baš zbog divljanja na društvenim mrežama.
„To nije stav Udruženja i mislim da gubimo vreme“, kaže Jovanka i zakoluta očima. U tom kolutanju uhvati Urošev pogled. Iako se trudi da ne ustukne, po trzanju mišića lica, Uroš shvata da joj nije nimalo prijatno. Nekoliko trenutaka oboje ne odustaju od zurenja.
„Okej, kako se zove čovek koga ste izbacili?“, pita Uroš.
„Ne znam. Pitaću, pa ću vam javiti.“
„Koliko to imate članova kad ne možete da zapamtite ime čoveka koji vam je održavao profile na društvenim mrežama?“, uporan je Uroš.
„Ja se ne bavim članstvom, stvarno ne znam“, podrugljivo kaže Jovanka.
Uroš se osmehne i da glavom znak Mariji da krenu.
„Gde je Jaša?“, pita Uroš kad se uhvatio za kvaku da izađe.
Jovanka ga iznenađeno odmeri. Uroš nabaci osmeh kao nevinašce.
„Vi poznajete našeg…“
„Aha, recite mu da mi pošalje identitet tog izbačenog člana da ne dolazim opet. Pozdrav!“
Urošev auto, dan
Dok vozi Uroš baca pogled na koleginicu koja sve vreme popravlja šminku.
„I šta si pametno zapisala u tu svesku?“
Marija sklopi ogledalce, pa otvori torbicu u kojoj su uredno i pregledno poređane razne drangulije koje Uroš sad nije mogao da proceni šta su.
„Ništa bitno. Pa, ništa mi nije ni rekla.“
„Vidi, moguće da si ispala iz štosa, da si zaboravila ali najvažnije je da se postaviš tako da onaj koga ispituješ oseti… Mhm, recimo nelagodu. Ne smeš da pokazuješ da ne držiš uzde.“
„Odakle ti da nisam držala uzde?!“
„Posmatrao sam te.“
„Ovo je bio neki test?!“
Marija ga besno gleda. Uroš se osmehne sam za sebe i usmeri auto da ga parkira. Isključi motor a onda se okrene prema njoj.
„Nije bio, nemam ja vremena za to. Nemoj da se braniš, ne napadam te. Govorim ti gde si grešila da ti se ne desi ponovo. Jer ako gmaz koga privedeš i treba nešto iz njega da iscediš, skapira da ne držiš stvari pod kontrolom, džabe si ga dovodila. Dakle, zaboravi notes, ne vadi ga osim ako ti ja ne kažem. I da, još nešto. Gledaj onog koga ispituješ u oči.“
„Ne znam ništa o Godzili, nisi mi rekao da se pripremim.“
„Videla si pretnje, šta ćeš više.“
Marija mu uzvrati pogled ali ga ne zadrži dugo. Urošu se nešto uskomeša u stomaku.
„Je l’ to sve?“, pita ona, a glas joj zadrhti.
„Zasad.“
Ona izađe iz kola i krene ka odeljenju. Uroš teško uzdahne, izađe i on, ali seda na haubu i uzme da zavija cigaretu. Međutim, Marija se okreće na peti i vraća se. Svestan je da stoji pored njega ali nastavlja s pripremom duvana. Marija se nakašlje, a on diže pogled ka njoj.
„Mnogo više sam očekivala od vas! Radovala sam se, jedva sam dočekala da vam se pridružim. Grdno sam se zajebala!“, ustreptalim glasom izgovori ona.
„Ne kontam kako smo ti srušili sneška.“
Marija zinu da nešto kaže ali zastane. Uroš je gleda podignutih obrva. Kako ona samo trepće, on se vrati svojoj cigareti.
Sajber odeljenje, dan
Uroš zatvori laptop pa pogleda po prostoriji.
„Kud se deo Andrej?“
„Puši napolju“, kaže Vera.
Kako je Vera to izgovorila, Andrej se vraća. Uroš pljesne rukama.
„Dobro, šta smo uradili?“
„Advokatska kancelarija Đukanović je zatvorena. Bila sam i poljubila vrata, niko se ne javlja na telefon, a Đukanović trenutno vodi četiri parnice kao branitelj. Znači, nije na odmoru, samo nas izgleda zaobilazi. Onda, Andrejev imenjak, Stanimirović trenutno radi na tri slučaja kao pomoćni advokat. Ono što je kod njega, aj da kažemo čudno je da mu je kartica blokirana zbog prekoračenja u banci a da je juče uslikan na dobrotvornoj večeri povodom skupljanja sredstava za bolesnu devojčicu, kako ostavlja 200 evra u kutiju.“
„Neki muljator, a?“
„Rekla bih.“
„Okej, pratićemo ga par dana, da mu osetimo kretanje. Marija, rekla si mi da si završila?“
„Sve što sam uspela da nađem, nema baš mnogo, čovek je čist ko suza!“
Uroš napravi grimasu, a ona to opet pogrešno protumači i pogleda ga uvređeno. On prevrnu očima i pokaže joj rukom na sredinu prostorije. Marija ga gleda zbunjeno. Vera se ubaci:
„Ajde, Maro, predstavi nam Boru Antonijevića!“
„Je l’ odštamp’o neko fotku?“, pita Andrej.
Uroš podigne obrve. Marija odmahnu glavom.
„Ajde, to ćemo posle“, frkne Vera, „Marija, da čujemo.“
Marija otvori rokovnik i počne da čita: „Boro Antonijević, rođen 5. septembra 1960. u Donjoj Badanji, selo kraj Loznice, gde je završio osnovnu školu. Srednju poljoprivrednu tvrdi da je završio, ali ja nisam našla taj podatak. Negde sa 16 godina je počeo s ocem da iznajmljuje nameštaj za seoska veselja, pa im se biznis proširio i na BiH… Mm, onda je počeo da prevozi svašta za Srbiju, nema tačno navedeno, ali 1981., dakle u 21-oj godini otvara firmu za selidbe i vrlo brzo počinje da zarađuje toliko da je u Loznici 1993. osnovao humanitarnu organizaciju „Srbin za Srbina“ gde je pomagao siromašne porodice. Ubrzo je postao prepoznatljiv u celom kraju oko Jadra kao veliki dobrotvor…“
„Čekaj, od ’81. do ’93. nema ništa o njemu?“
„Ima, ima. Učestvovao u ratu u Hrvatskoj kao dobrovoljac…“
Andrejeva stolica zaškripi što prekine Mariju. Ona ga pogleda i vidi kako mu mišići u vilici igraju.
„Gde je bio u ratu?“, pita Uroš.
„To je malo neverovatno, ne mogu da nađem taj podatak.“
Uroš skrene pažnju na Andreja koji sad već steže vilice kao da će sve zube izlomiti. On opazi da ga Uroš promatra, pa okrene stolicu ka njemu.
„Bilo je tih dobrovoljaca koji se nigde nisu zavodili. Nosili su naše uniforme ali su ih ukaljali, kapirate?“
„Prevoz bele tehnike, a? Baš zgodno. Čovek sa iskustvom na tom polju“, sarkastično kaže Uroš.
Sve troje postaju svesni da ih Marija ništa ne razume.
„Ajde, Maro, nastavi, objasnićemo ti posle“, strpljivo kaže Vera i posla znak upozorenja očima Urošu da prestane da je gleda kao da je zaostala.
„Dobro, gde sam stala? 1994. sa svojim poslovnim partnerom Slavoljubom Perišićem – Ćumetom osniva političku partiju Jedna je Srbija…“
„Kad je ono Ćume ubijen beše?“, prekide je Uroš.
„2008.“, ubaci se Andrej.
Po Marijinom licu da se zaključiti da se čudi kako oni znaju za to.
„Maro, bre, kontam da si sedela u kancelariji ceo radni vek al’ nemoj da mi kažeš da ne znaš ko je Ćume?“, sad se već Uroš zabavlja.
„Pa, Borin partner u poslovanju i…“
„I izrešetan na ulazu u hotel Hajat. Poslovan čovek, je l’?“, iskezi se Uroš. „Dobro, otkad je Boro na čelu Loznice?“
Marija se vrati svojim beleškama. Povlači prstom o ispisanim redovima i uzdiše od napora. Andrej cokne. Uroš zine da kaže nešto ali ga Vera pogleda ispod oka.
„Uh, evo ga… 2011. postaje predsednik Skupštine opštine Loznica, pa… Mm, postaje gradonačelnik 2017.“
„Je l’ svih šest godina bio predsednik?“, pita Vera.
„Da, njegova stranka je osvojila sve mandate na svim izborima od 2011. pa do danas.“
Uroš je upleo prste obe šake, nalaktio se na sto i mršti se. Ostali sede mirno i čekaju. Posle nekog vremena Uroš spusti ruke na sto.
„Marija, imamo anonimnu dojavu da Boro podvodi maloletnice a da policijska stanica iz Loznice ne reaguje.“
Ona razrogači oči. Uroš pogleda Veru i klimne joj glavom.
„Oukej. Anonimus je sasvim običan tip, nema ništa o njemu, osim dve prekršajne u saobraćaju, obe kazne platio u roku. Nije oženjen, živi s majkom u Loznici. E sad, sestra mu je domaćica, a zet auto električar, vodi svoju zanatsku radnju. Imaju dve ćerke.“
„Dakle, obični ljudi. Valjalo bi otići do Loznice na jednu ekskurziju od par dana…“
„Uroše, rekao si da ćeš prvo sa Katarinom da vidiš“, podseti ga Vera.
On se osmehne.
„Okej, Vera, ti s Marijom prati Stanimirovića. Andrej i ja ćemo časkom do Aleksandre Vujić.“
(...)
Fotografija: Vladimir Jerković
