Gost autor: Natalija Kantar
- ¡Hola!- ¡Hola!
I tako sam ovih godinu dana redovno pozdravljala komšije u Carrer de Santa Carolina. Niko od njih ne zna reč engleskog, malo neverovatno u današnje vreme ovolike izloženosti i ove silne tehnologije, ja ne govorim španski, kada zagusti išli smo preko italijanskog. A situacija je bilo onoliko. Izgubljen ključ, zaglavljena brava, ispuštena haljina sa tiramola, svaki čas neki đavo. U našem beogradskom domu ne gledamo nikom direktno u stan, takva je pozicija kuće. Čovek se odvikne od tih kadrova. U Barsi, pak, stan nema terasu, tako da sam ispijajući jutarnju kafu stajala pored prozora koji gleda na unutarnje dvorište.
A u njemu... Almodovar.
Pulsira život.
I kako provirim kroz prozor ide ¡Hola!– ¡Hola! Tako ubedljivo i pevljivo sam to izgovarala da neretko oni nastave dalje konverzaciju. Kao filolog intonativno mnogo toga i ukačim. I razmišljam koliko je čudesna potreba ljudi da se razumeju, uspe im čak i kada ne govore istim jezikom.
U konačnici, mimo struke i naše opsesivnosti u vezi sa detaljima, bitno je iskomunicirati. Jezik tada dobija svoj puni smisao.
Komšinica sa prvog sprata, jedna mlada bucka s malim detetom. Ono vrišti vascijeli dan, pogotovo na sabajle. No, ona hladna kao špricer. I vazda nasmejana.
Dva momka iz susedne zgrade imaju najbolju terasu. Veliku. Dobar drveni deking i drvene ležaljke. Umorna od plastike, oko mi se raduje. Redovno guštaju večeru i to traje. Obrok kao presek dana, a ne puko punjenje stomaka, ta svečanost koja se polako na planeti gubi u trci za životom. Goli su do pasa. Zumiranjem pokušavam utvrditi da li na sebi imaju donji veš ili samo šugaman.
Stan preko puta nas se izdaje za potrebe nekog snimanja. Uvek je tu ona oprema za rasvetu, tu su neke devojčice koje se uvijaju, i to pokušavam zumirati sve dok jednog dana nisam shvatila da devojče koje ima mobilni u ruci ima uključenu prednju kameru, te sam ušla u kadar zureći sa prozora.
Komšije iznad nas dan završavaju oko ponoći pečenjem choriza, ali nekako i počinju dan tim istim chorizom na sabajle. Ko još jede to u 7h?!
Komšije sa trećeg sprata samo puše. Te tako postadosmo i mi ostali pasivni pušači. Imam utisak da ne stignu ni da jedu od cigareta.
A onda jedno veče A. izašla i izgubila ključeve. Tih dana nakon diplomiranja intenzivno su izlazili. Valjda potreba da nadoknade sve ono dok su studirali zgusnutim tempom. I javi mi porukom da će morati da me probudi da joj otvorim.
Gledam tako ja u plafon i more me misli. Gde je, kako je, kada će se vratiti, da li će je neko dopratiti. Umirujem sebe da poslednih pet godina nije živela sa nama, tako da nisam ni znala kada izlazi i koliko ostaje i da sada bezveze pravim problem. Ali san neće na oči. Tome mi ne ide u prilog neka vika. Svađa u gluvo doba noći. Ta rasprava je potrajala. I ja onako bunovna proturim glavu kroz prozor, ko velim podviknuću malo na engleskom, ionako niko ovde ne razume. Utvrdila sam.
- Hajde, dosta tamo. Prestanite sa svađom. Celu zgradu ste razbudili.
Kad ono, taj ženski glas, taj isti ženski glas koji smo slušali sat vremena unazad, na vrlo finom engleskom – Hajde, baba, spavaj tamo i nemoj da si nervozna. Ne može čovek ni sex da ima od tebe.
Zatvorih prozor i sa dignitetom povukoh se u odaje.
Kako me intonacija izdala?
Zar se nisu svađali?
Kud se zagubi onaj osećaj filologa?
Hm, baba.....
Ona će meni.
Zaspah kao klada u trenu. San je generalno moj univerzalni beg generisan šokom. Tako sam zaspala i na magnentnoj rezonanci kolena.
A. je zvonila na interfon poduže. Na kraju joj otvorila bucka s prvog sprata.
Sa osmehom. Čak i u gluvo doba noći.
