-epizoda šesta-
Gost autor: Bojan Ljubenović
Sledećeg jutra probudilo me je kucanje na ulaznim vratima. Ko li to može biti, da nisu američke imigracione vlasti ipak odlučile da mi uskrate gostoprimstvo i došle da me deportuju, pomislio sam bunovan i ustao da otvorim. Bila je to ipak moja sestričina lica oblivenog znojem, gde si ti bila tako rano, pitao sam. Išla sam na krosfit reče ona. Znači i ti si se odala fiskulturi zaključih ne bez griže savesti. Nije ni čudo što američki sportisti na olimpijadama osvajaju pregršt medalja kad im i obični građani od sabajle trče k'o zečevi.
Bračni par sa Miljakovca, pak, spavao je čvrsto i neodustajno, što me je malko utešilo, nisam dakle jedina lenština u kući, uostalom, čekao nas je drugi dan šetnje po Njujorku, opet ćemo ići zajedno, tim koji dobija upale mišića ne treba menjati.
Nisam vam to pomenuo, ali evo sad ću, da bi se iz Ford Lija stiglo do početne stanice metroa linije A i dalje na Menhetn, potrebno je preći Vašington bridž, a to se čini automobilom ili autobusom, neki čak idu i pešice, no s obzirom da je most dug 2,3 kilometra, to je dug i besmislen napor.
Ako se ide kolima putarina košta 16 dolara i plaća se samo u jednom pravcu, zašto?, pitao sam. Pa zato što moraš da se vratiš, pa nema potrebe da se plaća dvaput, tako se štedi i na vremenu i na ljudima na naplatnim rampama, objasniše mi ovu krajnje pragmatičnu i neobičnu odluku, ali tu nije kraj neobičnostima. Punu cenu putarine plaćaju samo oni koji se u kolima voze sami ili sa još jednim saputnikom, ali svako vozilo u kome ima troje i više ljudi plaća samo šest dolara, dakle ušteda nije mala.
Zbog toga ovde postoji nešto što se zove „carpooling“, vozači koji se voze sami zaustavljaju se na autobuskim stanicama pre mosta i primaju u svoj automobil ljude koje potom prevezu preko mosta besplatno, a zauzvrat uštede deset dolara, Amerikanci izgleda vode poreklo od Srba, pomislio sam kad sam prvi put za to čuo. Kako ste se samo dosetili da prevarite sistem, svaka vam čast braćo, sledeći korak je da vas naučimo da stavljate magnete u strujomere pa ste na konju.
Nas troje turista krenuli smo s namerom da se preko mosta prevezemo autobusom, što košta nešto manje od dva dolara, ali na moj predlog odlučismo da isprobamo već pomenuti karpuling. Biće ovo još jedno neobično iskustvo iz Njujorka, rekao sam ja poletno, što moji saputnici nisu baš dočekali sa oduševljenjem, ali s obzirom da se radi o finim i pitomim ljudima izgleda da nisu imali srca da me sputaju, što se često ispostavi kao greška jer je moj entuzijazam ponekad kao nenavođena raketa, nikad se ne zna gde će da eksplodira.
Samo što smo došli do autobuske stanice, ispred nas se zaustavi crni automobil sa istim takvim vozačem. Ja ga upitah jel stao zbog karpulinga on klimnu glavom i nas troje uđosmo u kola. Tako smo u nepoznatom gradu seli u kola nepoznatog čoveka i otisnuli se ka manje-više nepoznatom mostu. Niko ni reč nije progovarao, samo je iz zvučnika dopirala lepa pesma na španskom jeziku. Valjalo bi s neznancem prozboriti koju reč, pomislio sam, ali mi nije padalo na pamet šta bih rekao. Miljakovčani na zadnjem sedištu takođe nisu imali ideju, tako smo u tišini stigli do naplatne rampe na kojoj je vozač službenici na šalteru rekao lozinku: „Carpool“ i prošao sa odbitkom. Ja sam se taman spremao da nešto konačno prozborim kada je vozač odjedanput i ničim izazvan počeo glasno da peva podražavajući glas iz zvučnika, u tome se ubrzo uneo toliko da je pevao je i prvi glas i prateće vokale.
Bogami ćemo mi ovde morati da platimo muzički dinar, pomislio sam ja naglas, ali me niko nije čuo. Bračni par je bio zabavljen nagonom samoodržanja, a drajver je pevao sve u šesnaest. Nisam vam to rekao ali u ovom gradu nije retka pojava da vozači u kolima pevaju koliko ih grlo nosi. Prava je šteta što Amerika ne učestvuje na „Evroviziji“, glat bi pobedila. Elem, reka Hadson ispod nas je tekla svojim tokom dok smo je prelazili, par minuta kasnije zamolismo vozača da stane kako bismo izašli, što on odmah i uradi. Uzdravlje dobri čoveče, srećan ti put, ako li ikad poželiš da se prijaviš za emisiju „Nikad nije kasno“, lično ću zvati tzv. Peju da te preporučim.
Iz metroa smo izašli kod Central parka, to beše odlična odluka jer je to mesto dražesno u ovo doba godine. Na hiljade ljudi dolazi da se prošeta, rekreira, vozi bicikl ili trotinet, provoza se u konjskoj zaprezi ili piknikuje u prirodi. Pre nego započesmo današnju turističku turu svratismo u prodavnicu po osveženje, međutim to beše japanska samoposluga u kojoj sam od svih artikala prepoznao samo koka-kolu. Red beše podugačak, nisam ni znao da toliko Japanaca živi u Njujorku, kad stigosmo na kasu videh da sinovi Zemlje izlazećeg sunca račune plaćaju putem ručnog, pametnog sata. E Srbine gedžo, pomislih i gurnuh ruku u džep u koji sam od džeparoša i sebe čuvao gotovinu. Evo, ne treba kusur rekoh i izađoh. Od japanskih novotarija imam fobiju još od kako sam u Frankfurtu odseo u nekom njihovom hotelu pa ni ve-ce šolju u kupatilu nisam umeo da otvorim bez da skinem aplikaciju sa interneta.
Moji saputnici me prijatno iznenadiše odlukom da do Ruzveltovog ostrva dođemo nekom vrstom žičare za koju važi karta iz metroa. Pogled iz gondole na Menhetn zaista bi fantastičan i u odlasku i u povratku, stigosmo čak i da se spustimo do okeana koji zamirisa kao more, beše to baš lep trenutak. Gde ćemo sada, upitah egzaltiran. Idemo u podzemnu železnicu i pravac Koni Ajlend, vodimo te na plažu, rekoše moji novi drugari i tako i bi.
Vožnja podzemnom železnicom do tamo potraja skoro sat vremena, vozili smo se i nadzemno i podzemno, neke stanice behu sasvim bezlične, a neke su obogaćene mozaicima i izgledaju sasvim kjut. Mi izađosmo na poslednjoj taman usred ogromnog luna parka koji je u ovo doba zatvoren, par desetina metara napred beše šetalište a iza njega ogromna plaža koju je zapljuskivao okean.
Ja kad vidim vodu sav se uzbudim i dobijem nagon za svlačenjem. Voda na mene deluje kao i žene, iako vreme ne beše baš za kupanje izuo sam se imidijetli i zagazio u Atlantik. Beše to baš lep osećaj, plaža na Koni Ajlendu je peskovita i čista, širine polovine fudbalskog igrališta, pesak je kao naša „nula“ za malterisanje. S druge strane su restorani i kafići, a voda, voda nije ništa naročito, kao more u Paraliji kad je loš dan, ipak Njujorčani leti ipak hrle ovde bežeći od sparine i žege, kad nema kiše dobar je i grad.
Slikasmo se do besvesti naravno, biti u Njujorku na moru zar je mala stvar, ženski deo bračnog para sa Miljakovca se još juče pokaza kao dobra u toj raboti, na njenim fotkama sam odreda ispadao mršaviji bar za pet kila nego što uistinu jesam pa sam je odmah proizveo za svog ličnog fotografa. Kad konačno foto sešn bi završen vratismo se na šetališe i naručismo čizburgere koji koštaju 10 dolara ič, nakačismo se na internet te obavestismo vaskoliku javnost gde smo, a onda nastavismo šetnju do dela za koji su nam rekli da ga mahom naseljavaju Rusi i stvarno bi tako. Čudan je osećaj u sred Amerike čuti toliko ruskog, čak su i imena kafana i i drugi natpisi na ruskom jeziku, a vrhunac bi kada se jedna vrata na restoranu „Tatjana“ otvoriše i iznutra dopre glasna ruska pesma, u trenutku kada se Bajden i Putin zagrevaju za novi hladni rat, Rusi u jednom delu Njujorka prave žurku sa sve živom muzikom, nije li to dražesno.
Tada već bi vreme da se polako vraćamo kući ali pre toga odlučismo da popijemo po pivo. Gde ćemo, kako ćemo, rešenje se ukaza samo od sebe, ispred nas iskrsnu nekakav dragstor, samo što uđosmo unutra ugledasmo nebrojene limenke piva iz celog sveta. Meni odmah privuče pažnju ono robne marke „Bojan“, ko li se usudio da pivu da moje ime bez da me pita, štrecnuh se, malo li je što mi kradu aforizme po Fejsbuku a sad još i ovo. Ispostavi se da je pivo poreklom iz Poljske, naravno da sam odmah kupio dva komada. Kako ćemo da ih otvorimo, upita me inženjer sa Miljakovca, inače poreklom iz Raške. Ništa ne brini, prijatelju, umirih ga, moje iskustvo ispijanja piva ispred kaluđeračkih prodavnica dođe do izražaja. Dok si rekao keks otvorih poklopce i navrnuh flašu.
Voleo bih sada da vidim izraz lica svoje majke koja misli da joj sin u Njujorku gostuje u najmanju ruku u Karnegi holu, a ja u stvari pijem pivo iz ispred njujorške zadruge. Najbolje je kad roditelji nikad ne saznaju neke istine o svojoj deci. Ambalažu stavih u ranac za uspomenu pa se popesmo u metro u kome saznasmo da se Konstrakta plasirala u finale, ako ima dana kojima ni sekund ne bih promenio onda je to ovaj.
Kroz sat i po vremena stigosmo kući, most ovoga puta pređosmo autobusom. Kako smo ušli tako nas moj zet dočeka iznenađenjem, umesto prekosutra, sutra ćemo krenuti put Vašingtona, ali će nam prva stanica biti Atlantik siti gde ćemo i prespavati.
Nije li Atlantik siti mlađi brat Las Vegasa, grad svakolikog graha i kocke, upitah ja. Tačno tako, reče moj zet.
Super.
(nastaviće se)
