-епизода четврта-
Аутор: Бојан Љубеновић
Кад сам прошли пут летео за Њујорк, приземљио сам се на аеродрому „Нуарк“, што ми је звучало као Њујорк са сиромашне. Овога пута међутим карту сам купио до JFK-a, што сам наивно сматрао извесним унапређењем, зар се радња у свим филмовима не догађа управо на аеродрому названом по убијеном председнику Кенедију а скоро ниједна на Нуарку или Ла Гвардији. На америчко тле ступам дакле у великом стилу, по првобитном плану требало је на излазу да ме сачека сестричина, али ми се вече пре пута јавила са питањем да ли ипак са аеродрома могу сам да дођем до Горњег Менхетна, где ће бити нова тачка сусрета.
Бојим се да ће то да мене да буде превелики залогај, рекао сам искрено. Мени је још увек тешко да схватим где су Горњи и Доњи Милановац, а камоли Менхетни! Ма лако је, уверавала ме она, чим узмеш пртљаг, пронађеш такозвани air train, интерни воз који те довезе до станице Howard Beach, после тога се укрцаш на метро са ознаком A, довезеш до 175. улице и ту се нађемо. Оријентација у природи ми никад није била јача страна заустих да кажем, али сестричина дометну да су на тај начин до њих пре неки дан стигли други гости, брачни пар са Миљаковца. Кад то чух у мени прорадише калуђерачки понос и инат, кад су се Миљаковчани снашли зашто не би и син Калуђерице – сматрај да смо се договорили, рекох са много самопоуздања и залупих Вибер.
Када сам око 1 p.m. по локалном времену слетео на JFK од мог самопоуздања није остало баш много, тим пре што ме је на пасошкој контроли чекао ред од бар двеста метара, змија људи се протезала колико ти поглед добацује. Пасошка контрола на аеродромима у USA далеко је од формалности, шалтерски службеници имају право да вам без образложења лупе одбијеницу и аутоматски вас врате кући ако им се због нечега не допадате. Прикупио сам сав свој шарм и кураж и стао у ред у коме ћу провести добрих сат и по времена пре него сам се нашао пред брадатим полицајцем који ме је одмах питао колико новца имам код себе. Што, да нећеш да ми позајмиш мало, помислио сам брзо, али се још брже уздржао да то и не кажем. Промрмљао сам да у кешу имам толико и толико долара и евара, а на рачуну још и небројено много, бестидно преувеличавши свој иметак. Брадоња ме је потом фотографисао, узео отиске прстију и у пасошу написао да се из Америке морам повући у наредних шест месеци и ни дана више.
Онда је лупио печат и ја сам осокољен ушао у земљу слободе и демократије хитајући у сусрет мом коферу коме мора да се завртело у глави од кружења по траци. Тако је и било, чекао ме је сам самцит као сирак тужни без иђе икога, сусрет би емотиван с обе стране, притом ништа није мирисало на просуту ракију, добро је.
У својим путовањима по Европи трбухом за крухом сусретао сам се са разним аеродромима, највећи од њих беше онај у Франкфурту, али се и он испостави малешним наспрам грдосије какав је JFK. Писте, авиони, карго центри и остала пратећа галантерија протезала су се у недоглед. Само без панике момче, рекох себи и моћ аутосугестије упали из прве, није прошло много пронашао сам знак за air train, уз степенице, низ степенице и ево га, укрцах се без муке очекујући да вожња потраје само који минут. Међутим у Америци нема ништа ни мало, ни кратко, вожња се одужи на добрих двадесет минута док не стигосмо Хауардове плаже која, одмах да вам кажем, није никаква плажа већ обични, безлични терминус. Како ћу да сиђем у метро кад немам карту помислих, али моју недоумицу пресече бркати старчић који ми за цену од десет долара у кешу отвори врата, а на моје питање где је карта, само одмахну руком. Корупција је мајка свих земаља света, свеједно, свукох кофер низ степенице и за који трен украцах се у композицију која је можда видела и боље дане али је то било поодавно. Лимена старудија није ми уливала нимало поверења, баш као ни рено меган глумца Јанка Радишића с којим смо се лани упутили ка Бечу, а који се покварио већ у Новом Саду, али то је друга прича.
Искрен да будем појма нисам имао колико је аеродром удаљен од мог одредишта, али сам веровао да вожња метроом не може да потраје дуго. Колико сам се само преварио схватио сам после сат времена вожње када се крај путовања није ни назирао, по слободној процени JKF је од Њујорка удаљен као Нови Сад од Београда. Проћи ћеш кроз Бруклин, онда кроз доњи и горњи Менхетн, и скоро кад стигнеш до Вашингтон бриџа, ето те код нас, гласила су кратка упутства моје сестричине, што сам ја разумео као да треба да прођем кроз Велики и Мали Мокри Луг и искрцам се на Устаничкој. Стварност заправо би сасвим другачија, брзом брзином возили смо се чинило ми се у недоглед. Две госпође које су са мном пошле још са аеродрома то није мучило, млеле су и смејале се наизменично. У једном тренутку моје нестрпљење досеже врхунац па једну од њих упитах колико још имамо до 175. улице, она се опет насмеја и рече, само још пола сата, кад тад нисам искочио из коже никад нећу.
Пази шта желиш можда ти се жеља оствари, гласи једна мудрост! Жарко сам желео да коначно изађем из ове композиције и жеља ми се остварила кроз десетак минута, али не онако како сам замишљао, метро је једноставно стао на једној станици, отворио врата и даље се није помицао. Пролазили су минути ја сам нервозно цупкао а сви остали путници кулирали, трајало је тако све док из напуклог звучника није допро глас шофера: ,,Воз не може даље, изађите напоље и пређите на линију која иде поред нас”. Шта је сад било помислио сам ужаснут, да се није неко из Чачка или Смедерева опет паркирао на шинама? Станите, браћо, да заједнички занесемо мало задњи крај, умало нисам повикао, али остали су већ напуштали вагоне. Шта ћу сада, сунце ти лебово?! Пређите са нама у други, рекла ми је она насмејана госпођа очито приметивши моју нелагоду. Јел могу с њим питао сам, а она само климну главом и изгуби се у маси.
Јавни превоз у Њујорку има обичај да се квари чим ја ступим ма његово тло, тако сам пре седам година избачен из минибуса одмах пошто смо прошли тунел ,,Линколн”. Само пуком срећом пронашао сам своје одредиште на Тајмс скверу, разумем да историја има потребу да се понавља али зашто увек мени.
Други воз беше много модернији од првог, имаш мапу станица и дисплеј приде, што ме је у први мах обрадовало а онда ужаснуло. Испало је наиме да та линија уопште не иде до 175. улице, већ само до 168., како ову промену да дојавим сестричини? Срећом, на станицама метроа постоји бежични интернет, истина лош али врши посао, у две поруке се споразумесмо да ме ипак чека станицу раније.
Кад сам коначно изашао сунце ме огрејало двапут, први пут кад сам удахнуо надземни ваздух, а други пут кад сам угледао драгу сестричину. Како си путовао, упита ме она. Не може бити боље рекох, Њујорк је за мене прочитана књига, ајмо право кући да попијем мало шећера и воде.
Преко Вашинтон бриџа убрзо стигосмо у Њу Џерси, задња пошта Форт Ли, крајње симпатично месташце које ћу вам описати касније. Наш стан беше на десетом спрату отмене зграде са чуварем на пријавници. Како уђосмо тако се стровалих у фотељу. Не прође много стигоше и домаћин и његови гости с Миљаковца, ето вам паметњаковићи, стигао сам и ја сам самцијат мал не рекох. Шалу на страну, капл који за ову прилику нека остане анониман, ми одмах би симпатичан, мушки изданак се идентификова као инжењер у ,,Путевима Србије”. Кад то чух нешто ме штрецну преко срца. Јел можеш ти, пријатељу, да ми прошириш Смедеревски пут бар за још једну саобраћајну траку, упитах без околишања. Та деоница више није у нашој надлежности, одговори он. Шта ти је државни службеник чак и преко океана држи се чиновничког правила ,,нисмо надлежни, пробајте на шалтеру до нас”, али дуги су десет дана, ћераћемо се још.
(наставиће се)
