-epizoda devet –
Gost autor: Bojan Ljubenović
Jutro posle našeg povratka iz Atlantik Sitija i Vašingtona počelo je sasvim obično, ukrasilo ga je to što se moj najmlađi rođak konačno odobrovoljio i došao kod mene u krevet da mu čitam bajku o nekakvom čudovištu. Slikovnica dakako beše na engleskom i ja sam se rado prihvatio tog zadatka, ali s obzirom na moj izgovor bilo bi pravo čudo da Leo išta od pročitanog razume. No, dobro, zahvaljujući mom jedinstvenom naglasku skaska je verovatno dobila i još neočekivaniji zaplet nego što je njen pisac hteo, a nije li to smisao svake bajke.
Tokom boravka u Americi moj oskudni engleski pokazao se, gle, sasvim dovoljnim za sporazumevanje sa domorocima, najviše zahvaljujući tome što je ovo zemlja doseljenika i niko ni ne očekuje da vam izgovor bude perfektan. Znate li i tek osnovni nivo, razgovori će teći kao voda ladna. Meni pak to nije bilo dovoljno nego sam na Tajms skveru zablistao i na nemačkom, kada mi je bračni par Nemaca čestitao što nosim gornji deo trenerke nemačke fudbalske reprezentacije. „Majnšaft“, dobaciše mi u prolazu, a ja spremno odgovorih „Ja, ja“. Drugi put sam svoje poliglotstvo pokazao na Koni Ajlendu koje su preplavili ruski doseljenici, jednoj gospođi što mi je ljubazno pridržala vrata rekao sam: „Spasibo“, a ona je odvratila: „Pažalusta“. Dakle istina je, kad čovek zna strane jezike sva su mu vrata otvorena.
Za ovaj dan imao sam jedan tajni plan koji sam smislio još u Beogradu. Naime, kada sam pre sedam godina bio u Njujorku i šetao Central parkom primetio sam umetnike koji crtaju karikature ili portrete prolaznika, baš kao što je to slučaj kod nas na moru na Monmartru, ali me život odvukao dalje. Otišao sam u posetu Metropoliten muzeju, a kad sam se posle par sati vratio u park karikaturisti behu netragom nestali, izgleda da i njujorški umetnici imaju radno vreme od najn to fajv. Takav epilog me je tada jako sneveseliio, bio mi je poslednji dan u Njujorku i za popravni nije bilo vremena. Mada na svom radnom mestu imam kontakt sa mnogim srpskim i inim karikaturistima od kojih su me neki i nacrtali, žarko sam želeo da imam i karikturu ispod koje bi pisalo „Cental park“, NY City, godina ta i ta, priznajem rob sam uspomena, ponekad sam setimentalan kao učiteljica u penziji.
U grad sam i ovog jutra krenuo sa bračnim parom sa Miljakovca, ali smo se na nekoj tački rastali jer se kod gospođe M. poslednjih dana probudio kupoholičarski instinkt, sve duže se zadržavala u dućanima, a sve manje u turističkim turama, pa se naš trio privremeno pocepao tako što je 2/3 otišlo u šoping, a 1/3, to jest ja, u Central park.
Central park ste stotinama puta videli u filmovima i serijama i baš je takav, smešten u sred Menhetna. Predstavalja, kako to novinari kažu, pravu zelenu oazu grada, dimenzija je ogromnih i čoveku valja odvojiti čitav dan da obiđe sve njegove staze i bogaze, jezera i jezerca, fontane, igrališta i koješta još. Za sunčana vremena pun je Njujorčana i turista koji tu trče, voze bicikle, šetaju, slušaju muziku, igraju bejzbol (čija pravila ja neću shvatiti još za dva života), ili se prosto izležavaju na livadama. Ja uđoh iz pravca zoološkog vrata, ali uskoro uhvatih kosinu ka poznatoj ruti, želeo sam da najpre opet posetim fontanu za koju mi onomad čovek na informacijama ponosno reče da liči na Versaj, a usput pronađem i nekog portretistu koji bi mi ispunio davnašnju želju.
Sve bi da ne može biti bolje, dan sunčan i lep, posetilaca koliko ti duša hoće, muzika dopiraše sa svih strana jer množina odličnih muzičara ovde za bakšiš pokazuje svoj talenat. Šetao sam nogu pred nogu i ubrzo došao do željenog mesta, pogled na fontanu je zaista predivan, stotine ljudi su se tiskale i fotografisale. U blizini sam primetio mladu i mladoženju u svečanim odelima, ljudi izgleda imaju neidrživ poriv da se venčavaju u mom prisustvu. Fotografisao sam se i ja i to tako što sam jednu Kineskinju zamolio za uslugu, nisam vam to pomenuo, ali Amerikanci su totalni antitalenti za fotografisanje turista, zamoliš ih lepo da te slikaju ispred kakvog znamenja i još rukom pokažeš da nisi važan ti, već taj spomenik, fotana ili šta već, oni s razumevanjem klimnu glavom i okinu par snimaka, ali kada kasnije pogledaš kako je ispalo obično vidiš sebe u gro planu slikanog kao za ličnu kartu, a od pozadine ni traga. Vrlo čudno za narod koji je izmislio „Instagram“. Zato vam toplo savetujem da na putovanjima za fotografisanje uvek angažujete Azijate, bilo da su mladi ili stari, uvek daju sve od sebe, slikaju vas do besvesti i još posle pitaju kako vam se dopada. Ako li samo primete da niste zadovoljni foto sešn rade iz početka, divni ljudi, zaista. U nastavku se nalazi šarmantno jezerce kojim se romantični parovi voze čamcima. Kad to videh romantika namah spopade i mene, ali otrežnjenje bi brzo, niti imam svog para, niti znam da veslam, mom čamcu trebao bi čamac za spasavanje, ostajte zdravo, odoh ja dalje.
Kada taj važni posao završih dadoh se u potragu za karikaturistima i ne prođe mnogo ugledah trojicu ali svi već bejahu zauzeti mušterijama, jedan je portretisao slatku devojčicu, drugi debelog Meksikanca, a treći ljubavni par u obliku dva muškarca pribijenih jedan uz drugog kao iz „Petrijinog venca“. Koji li će da završi prvi pitao sam se i ispade da je portret potonje dvojice već pri kraju, kad im majstor pokaza crtež, obojica se oduševiše, biće to divna uspomena zacelo, ubrzo se digoše i odoše, a ja bojaživo priđoh umetniku. Možda se on specijalizovao samo za ovu vrstu klijenata a ja u svom dijalektičkom razvoju još nisam dosegao taj stupanj. Može jedna karikatura, upitah, on klimnu glavom, cena 15 dolara, dil, pogodismo se u dve reči i ja sedoh naspram njega na već toplu klupu.
Umetnik beše obučen sasvim skromno, ali nije to bilo ono što me je zagolicalo, njegovo lice učini mi se nekako poznatim, zasigurno nije Amerikanac, a ni Azijat ili hispano, i odjednom mi rešenje ove zagonetke puče pred očima samo od sebe. „Odakle ste?“, upita ga, a on odmah odgovori: „Albanija“, mal' ne pljesnuh rukama „Ha znao sam!, ispade mi iz usta ta glupa rečenica. Srećom pa me nije pitao kako sam znao, jer bi objašnjenje bilo još gluplje. „Vi ste antropolog“, pitao bi on, „Ne, ja sam šovinista“, morao bih posramljen da priznam. „Kosovo ili baš Albanija?“, moja radoznalost ipak nije mirovala. „Albanija, jedan grad na moru“, odgovori on, a ja onda dometnuh da sam iz Srbije, na šta on ostade ravnodušan kao sam rekao da sam sa Grendlanda. Ipak, mene je čitav prizor fascinirao, Albanac crta karikaturu Srbina u srcu Njujorka, nije li to karikatura sama za sebe. E. Rama i A. Vučić bi bili oduševljeni ovim, njihova ideja otvorenog Balkana zaživljava u praksi, doduše 7.000 kilometara dalje, ali ipak.
Sem što mi je u nastavku rekao da bolje govori grčki nego engleski, te da je nekada davno bio vlasnik radio stanice, dalji razgovor potpuno zamre. Crtao me je celih 45 minuta, za koje vreme su šetači kraj nas prolazili sa osmehom na licima, neki su mi čak i dobacivali da baš ličim na karikaturu, a drugi hvalili umetnika sa „Good job, man“, na kraju posao bi svršen i umetnik mi pokaza finalnu verziju, ja klimnuh glavom, ali nisam bio baš zadovoljan, na crtežu ispade da sam ćelav i da imam veliki podvaljak, što ne odgovara stanju na terenu. Ipak izvadih novac i platih, u dnu je pisalo Central park, Njujork, maj 2022. , baš kako sam i hteo.
Iz parka sam se spustio do Pete avenije, moje omiljene ulice u Njujorku, u kojoj se stalno nešto dešava a u stvari ništa. Prvo se zaustavih kod „Tramp tauera“, sedišta Donalda Trampa ispred koga neki tip Trampovih gabarita, a sa maskom na licu da liči na bivšeg predsednika, naplaćivaše fotografisanje turistima pet dolara po slici. Hvala, ne treba, ipak radoznalost mi ne dade mira pa pored livrejisanog čuvara uđoh u zdanje koje iznutra odisaše bogatstvom. Korak po korak stigoh do memorijalne sobe posvećene Trampovom predsednikovanju. Jeste da sam koliko juče u Vašingtonu bio počastvovan što je demokrata Bajden prošao kraj mene, ali srpska politika sedenja na dve stolice i ovoga puta dođe do izražaja. Slikao sam se i pored Trampove republikanske predsedničke značke, u opasnim scenama odmenjujem Njegovu ekselenciju Marka Đurića, jeste da sam evo već dva meseca apolitičan, ali samo za domaće potrebe. Otišao sam potom i do njujorške javne biblioteke, koja izgleda otmeno i grandiozno. „Imate li knjigu satiričnih priča „Ništa nije smešno“, htedoh da pitam za recepcijom, ali se suzdržah. Umesto toga besplatno iskoristih restrum i izađoh napolje, dan je već bio na izmaku, a valjalo mi je još koješta videti. Najpre sam svratio do Brajant parka, zelenog dragulja na uglu Pete avenije i 40. ulice. O tom parku pisao sam i prošli put, izuzetno prijatno mesto sa ogromnom livadom na sredini, na koju kad je lepo vreme polega i staro i mlado, a posebno mi je drago što jedan ugao parka nosi ime našeg Nikole Tesle, za koga kažu da je često ovde uživao u prirodi i društvu. U Brajant parku odigrah partiju šaha sa jednim starijim gospodinom koji sa već poređanimi figurama čekaše prvog prolaznika željnog igre. Dok smo povlačili poteze pitao me je odakle sam, a kad sam rekao, reče da zna sve o Jugoslaviji i ratu, i nećete verovati, nije jedini. Uprkos verovanju da su Amerikanci u najmanju ruku nezaiteresovani za svet van svog, mnogi od njih znaju za naše podneblje, rat je izgleda bio izvanredan marketinški potez putem koga smo se pročuli širom planete.
Potom sam se ponovo sreo sa Miljakovčanima, gospođa M. je nosila dve kese u rukama, ali se uprkos tom teretu kretala lako i poletno, što nije ni čudo jer se radi o prijatnoj i veseloj prirodi, koja pritom pravi jako ukusne sendviče, što pre višekilometarske šetnji po gradu jako dobro dođu.
Zahvaljujući njihovom predznanju posetio sam i prošetao takozvanim „Skaj lajnom“, stazom napravljenoj na bivšoj trasi njujorškog nadzemnog metroa. Na stotine ljudi šetaju tom zelenom trasom u centru grada, ideja da se tako nešto izgradi je više nego odlična. Iako se na prvi pogled čini da je ovo grad automobila, betona i stakla, vrlo često čovek naleti na skrivene parkove, igrališta i druga prijatna mesta. Voleo bih da mogu da vam dočaram atmosferu u Dambo parku i Domino parku u Bruklinu, napravljene uz sam Ist river, to je stvarno nešto.
I prošli put sam posetio Njujoršku berzu na Volstritu pa poželeh da to učinim i sada. Miris novca privlači mnoge turiste koji ovde dođu da se fotografišu misleći da je bogatstvo zarazno, a šta tek reći da metež oko „Bika sa Volstrita“, spomenika oko koga se tiska na stotine ljudi. Kad sam stigao ovde nisam očima mogao da verujem koliki je red da bi turisti uhvatili bika za testise, jer to po legendi izvesno donosi novac u bliskoj budućnosti. Među okupljenima najviše beše Azijata. Lažu vas, braćo, htedoh da kažem, prošli put kada sam bio i ja sam poput vas pomazio bronzanog bika po mudima, ali mi se imovinsko stanje nije popravilo ni za jotu, da bi se čovek u Srbiji obogatio potreban je čitav komplet.
(nastaviće se, ali kraj je blizu)
