-epizoda deset-
Gost autor: Bojan Ljubenović
Prema Americi sam ravnodušan kao i prema svakoj drugoj zemlji na svetu. Lično mi je nejasno kako neko može da voli čitavu državu ili ceo jedan narod. Ja na primer ne volim ni sve svoje krvne srodnike a kamoli narod koji mi nije ni rod, ni pomoz' Bog. Umesto toga vezujem se za određena mesta i ljude koji su mi iz nekog razloga postali dragi, a to obično nema veze sa geografskom ili nacionalnom pripadnošću već za lepe trenutke koje sam proveo na (sa) njima. Nisam, dakle ni rusofil, ni anglofil, Srbija mi je najbliža srcu, mada ni za nju često nemam lepu reč, trudim se da svet oko sebe posmatram kao veliku avliju u kojoj nekako treba da živimo zajedno dok nas smrt ne rastavi.
S toga ću sebi dati za pravo da napišem koji redak o Njujorku i njegovim stanovnicima, uveren da to činim nepristrasno kao puki posmatrač a nikako zainteresovana strana, ali vi ipak redove koje slede uzmite sa delom opreza, ako ne i skepse. Može biti da sam pojedine stvari pogrešno video i razumeo, moguće je i da je moj boravak ovde prekratak za neki valjani zaključak. Jedno je, međutim, sigurno, pisaću vam samo o pojavama koje sam video svojim očima, a nikako po sistemu „reče mi jedan čoek“.
Počeću o naselju u kome sam proveo najviše vremena. Zove se Fort Li i nalazi se u Nju Džerziju. Od Menhetna ga razdvaja samo reka Hadson i Vašington most preko nje. Radi se o slatkom mestašcu koje nastanjuju blago imućni ljudi, uglavnom uspešni Južnokorenci i ostali Amerikanci. Fort Li neka bude samo primer, mada ono što ću o njemu reći važi i za ostala naselja u blizini, sva su manje više slična kao jaje jajetu.
Prvo što mi je upalo u oči kada sam stigao jeste neverovatna čistoća i komunalni red, za razliku od Menhetna gde prolaznik može naići na sve i svašta. Manja stambena naselja su besprekorno uredna, na trotoarima ne može ni papirić. Od asfalta na ulicama pa do mobilijara sve deluje novo ili bar savršeno održavano. Travanjaci su posebna priča, tokom čitavog svog boravka ovde nisam mogao da ih se nagledam. Ispred svake kuće ili na javnim površinama su prosto neverovatni, ne znam šta im rade i kako ih održavaju ali na njima nema ni maslačka, toliko su savršeni da sam u nekoliko navrata proveravao da nisu veštački. Isti utisak odaje i ostalo ukrasno rastinje, prosto me je iritiralo koliko je sve pod konac. Ta urednost se dakako plaća, ali vredi svaki cent.
Kuća ima različitih, manjih i veći, lepih i manje lepih, ali je svima zajedničko da su im dvorišta uredna, travnjaci (opet) besprekorni i da se na svakom parkingu nalaze bar dva automobila, od kojih su u mnogo slučajeva oba ogromni terenci, američke ili japanske proizvodnje. Kad smo već kod automobila pomenuću da trenutno litar benzina ovde košta oko 145-150 dinara, kao i da mnogi voze hibride, koji se jedva čuju kad prolaze. Čovek se isprva čudi zašto Amerikanci voze toliko velika kola, ali kada malo sponzna veličinu ove zemlje i relacije koje se prelaze postane mu malo jasnija ta želja za snagom i pouzdanošću. Sem mercedesa i be-em-vea, ovde evropskih marki automobila skoro da i nema. Vožnja i ponašanje u saobraćaju je posebna priča, ljudi voze izuzetno pažljivo i sporo, zaustavljaju se daleko pre raskrsnice i neverovatno su strpljivi. Za sve ovo vreme nisam čuo da je neko zatrubio, a o nekom većem incidentu da i ne govorim. Ponašaju se razumno i kao da imaju svo vreme ovog sveta. Ponavljam, ovo važi vožnju u stambenim naseljima, već u samom Njujorku, gde su gužve mnogo veće. Događa se da neko legne na sirenu, ali su i tada vrlo strpljivi, čak i kad im prelazite ulicu na crveno oni ne reaguju, možda vam u sebi psuju majku, ali se to bar ne čuje. Na raskrsnicama u blizini škola ili vrtića stoje uniformisani ljudi sa "stop" tablama u rukama i dodatno upozoravaju vozače da uspore, njih za ovaj korisni posao plaća opština.
Iz nekog razloga vozači imaju obavezu da imaju samo zadnju registarsku tablicu, pa na prednjoj strani često stavljaju zanimljiva i duhovita rešenja. Inače, prisustvo svakojake policije u čitavom Njujorku je jako primetno i često preke svake mere, policijskih automobila ima posvuda, čak i u srcu Menhetna mogu se videti specijalci sa dugim cevima, zašto, Bog te pita. Nepisano je pravilo da policija ne zaustavlja vozače zbog „rutinskih provera“. Bićeš zaustavljen samo ako si napravio neki prekršaj, ali pomenuh to već, iako svi voze automobile sa bezbroj konjskih snaga ja bar nisam primetio nikakvo divljanje u saobraćaju, niti vožnju ludačkim brzinama, kao što je to slučaj kod nas i u Evropi. Mesta za parkiranje ima dovoljno, što nije ni čudo jer je svaka, pa i najbeznačajnija ulica, šira od Smederevskog puta. Biciklističkih staza ima sve više, čak i u srcu Menhetna, nalaze im mesta pa sve više ljudi voze bicikle i električne trotinete.
No, dosta o automobilima, emisija „Sat plus“ je završena, evo i nekoliko reči o ljudima koje sam sretao. Njujorčani se oblače u dlaku kao Evropljani ili obrnuto. Veoma su uredni, čisti i (pre)često namirisani jako. To važi za sve rase i narode i narodnosti. Danima sam se vozio metroom prolazeći i kroz naselja koja nisu baš na dobrom glasu ali utisak je isti, ljudi su pristojno, nenapadno, sportski obučeni i na moje iznenađenje i stari i mladi uglavnom nose patike, ne skuplje od 50-80 dolara. Ima naravno i ekscentrika, ali su u debeloj manjini. U svakom metrou primetićete ponekog tipa koji nije baš u vinkli, ali zar nije tako je svuda. Kad smo već kod debljine, fizički izgled prosečnog žitelja Njujorka ume da bude frustrirajuć. Naime ovde je do krajnjih granice isforsiran zdrav život, svi ručaju samo salate i neverovatno paze na liniju, na ulici skoro da ne možeš videti gojaznog mladog čoveka, odreda idu na trčanje i u teretane, vitka linija im je neka vrste mode i imperativa. Ovih dana bile su proslave matura i bukvalno nijednu devojku ili mladića nisam video a da nije mršav i to je jedna od stvari koja je, moguće, specifična samo za mondenski Njujork, u ostalim delovima SAD verovatno je drugačije. Za sve ovo vreme nisam video žensku osobu sa napumpanim usnama, ovo kažem kao činjenicu, a ne kao vrednosni sud. Homoseksualnost se izražava otvoreno i na to niko ne obraća pažnju, bar ne napadno. Multikulturalnost ovde nije nikakva šminka, već realnost, štaviše, belci već sada u mnogim delovima grada nemaju većinu. U Njujorku žive ljudi iz svih krajeva sveta i ,gle, niko nikome ne smeta. Ljudi su inače veoma ljubazni, spremni da porazgovaraju i pomognu, smeše se i javljaju čak i nepoznatima. Da li je to veštački ili iskreno ne znam, ali sam doživljavao da me pozdravljaju čak i oni koji kraj mene prođu na trotinetu ili biciklu. Nikakav čin agresije nisam doživeo iako sam se muvao kojekuda, Njujork već neko vreme važi za bezbedan grad, ja sam živi i neopljačkani dokaz da je tako, mnogo sam se ugroženije osećau Barseloni u kojoj džeparoši vrebaju na svakom koraku, nego ovde. U drugim delovima Amerike kažu da je drugačije, stopa ubistava u Detoitu ili Čikagu je zastrašujuća. Prema policiji i vatrogascima Njujorčani gaje posebno poštovanje, smatraju ih herojima zajednice. U Fort Liju postoji spomenik policajcima palim na dužnosti, a nalazi se u „Vatrogasnom parku“ na čijem se početku nalazi skulptura vatrogasca, a pesma posvećena ubijenim policajcima je jedna od najupečatljivijih koju sam pročitao.
Pušenje je u svim prostorima u Njujorku zabranjeno, a na moje iznenađenje na javnim mestima zabranjeno je i konzumiranje alkohola, pa čak i piva. Pre neki dan smo Miljakovčani i ja u Brajant parku pokušali da popijemo po konzervu piva, ali nam je prišao čovek i rekao da to nije dozvoljeno. Prilikom kupovine alkohola obavezno vam traže ličnu kartu ili pasoš, a što je još gore, pivo ni ne može da se kupi u svakoj prodavnici već samo u onim koje za prodaju alkoholnih pića imaju posebnu dozvolu, a njih nema mnogo. S druge strane marihuana je donekle legalizovana, pa se njen miris može osetiti vrlo često.
Iznenadilo me je i to što na ulicama ima vrlo malo kućnih ljubimaca, pasa lutalica nema uopšte. U mnogim javnim parkovima čak je izričito zabranjeno uvođenje pasa, još jedna razlika u odnosu na Evropu gde su ljudska prava životinja na mnogo višem nivou. Kultura bavljenja sportom je vrlo razvijena, u svim delovima grada nalaze se velika igrališta sa veštačkom travom u koje svako može da uđe. Posebno mi je bilo drago kada sam jedno veče u Hobokenu na dva velika igrališta zatekao fudbalere amatere kako pod reflektorima igraju utakmice i mogu reći da uopšte nisu loši. Hoboken je inače deo Džerzija sa koga se pruža prelep pogled na Menhetn, deli ih samo reka, a samo naselje je fenomenalno sređeno i liči na primorske mondenske gradove.
Primećujete da o Njujorku pišem uglavnom pozitivno. Da bi čovek nekom mestu otkrio i loše strane trebalo bi da tu živi malo duže. Meni se, na primer, nije svidelo što na mnogim artiklima u prodavnicama nedostaju cene ili su izražene bez poreza pa se na kasi malo štrecnete. Smeta mi i što klasičnih malih prodavnica nema baš mnogo. Primera radi, u Vašingtonu možete pešačiti satima a da nemate gde ni flašicu vode da kupite. Ne prija mi ni što za najmanju potrebu morate da vozite par desetina minuta... Za više mana moraću ponovo da odem. Meni nesviklom na svakojake mašine malo smeta i to što mnoge stvari možete završiti samo putem aparata. Stiglo se dotle da moji domaćni mogu i rernu da uključe dok su na poslu, preko interneta naravno. To jeste zgodno u mnogim slučajevima, ali treba se najpre navići.
Sve u svemu, ovo je velika, bogata zemlja u kojoj žive praktični i pametni ljudi koji su stvorili život kakav im odgovara, što će dalje reći da sve što mi uobičajeno mislimo o Amerikancima predstavljaju predrasude i obične su gluposti. Voleo bih da što više naših ljudi putuje po svetu i uveri se svojim očima. Ova zemlja je za naše pojmove skupa, naročito kad se radi o iznajmljivanju stanova, kupovini nameštaja itd, ali prosečan zaposleni Amerikanac lako sebi može da priušti lep život bez mnogo problema. Imao sam prilike i da upoznam i pravog američkog milionera koji izgleda tako da biste mu pružili 50 dinara pomoći da u pekari kupi kiflu, ali i to je Amerika, suština je važnija od forme.
Američka spoljna politika je nešto sasvim drugo, ali ona nije tema ovog teksta.
Meni je ovih desetak dana bilo fenomenalno i to sve zahvaljujući mojim domaćinima, vrednim mladim ljudima kojima se i ovim putem od srca zahvaljujem, kao i bračnom parku sa Miljakovca, koji ispadoše pravi drugari, mada mi muški izdanak tog braka još duguje 33 centa, ali prebićemo to kad mi proširi Smederevski put za bar još jednu traku.
Ja za svog vakta verovatno više nikada neću posetiti Njujork, ali sam isterao svoje, video sam šta sam hteo i mogao, sebi skoro da nisam kupio ništa, ali se u srcu i uspomenama poneo ono najlepše i više mi od toga ne treba.
A vas stotinak koji ste redovno čitali ovaj satirični putopis i pomogli ste da istrajem u pisanju pozdravljam veoma, od ovog rukopisa verovatno knjiga neće postati nikad jer ne znam ko bi to objavio i zašto. Pisao sam ga samo za svoju dušu i vaše osmehe. Enivej, cenim vaše bodrenje i podršku, živi bili, toliko od mene, hvala na pažnji i doviđenja.
-kraj-
