Autor: Milica Janković
Družimo se na ovom portalu već jako dugo. Poslednjih godinu dana sam jako malo, skoro ni to malo napisala za portal koji iskreno volim. Razloga je mnogo, a neki od njih su: Upisan fakultet, pokvaren laptop, preseljenje u drugi grad. Međutim, nadam se da me niste zaboravili, kao što nisam ni ja Vas. Pisala sam Vam o osamostaljivanju slepih i slabovidih ljudi, i o predrasudama, i još mnogo nekih stvari iz života. Pisaću i dalje o tome. U ovom tekstu želim da podelim sa Vama svoju potragu za stanom.
U Niš sam se preselila prošle godine, aprila meseca. Taj prvi stan sam našla delimično preko veze, jer je znao ovaj onoga, a onaj nekog drugoga, pa ’ajde… Dobra lokacija i niski troškovi prosto nisu dovoljni kada postoje neki veći problemi. Da sad ne dužim, ali o tome ću nekom drugom prilikom pisati. Htela sam da se preselim već u julu. Počela sam da pratim oglase na internetu, po Guglu i Fejs grupama. Zvala sam ljude i sve je bilo obično super, dok ne kažem da ne vidim. Onda počinju izgovori. Evo jednog primera: Drug me zove i kaže mi: „Brate, našao sam još jedan stan, ali izgleda, tipa, kao da je neko umro, pa se nadam da neće da im smeta što imaš hendikep.“ Pozovem, javi se žena. Pričamo sasvim normalno, pa mi objašnjava šta sve u stanu ima, odakle su oni, kolika je kirija i da li ima liftova. Pita me kada mogu da dođem da pogledam stan i kažem joj da mogu doći sutra, da bi trebalo samo da odem do fakulteta, da se učlanim u biblioteku, pa pošto je stan blizu, mogu odmah, nakon toga da dođem da ga pogledam. Pitam da li je već neko zakazao razgledanje stana i žena mi sasvim jasno, i glasno kaže da nije, zato što sam se ja prva javila. Kažem joj da ne vidim, a ona kao: „nema veze“, ovo, ono. Zovem je narednog dana, kad je bio dogovor da dođem do stana, a ona mi kaže: „Stan je izdat, evo, upravo sad. Bili su neki ljudi i uzeli su ga.“ Rekla sam joj: „Okej, hvala Vam što ste me ispoštovali“, i prekinula vezu. Sledeći primer mi je jedan od najgorih, zato što se radi o medicinskoj radnici, ženi koja je lekar u studentskoj poliklinici. Zovem je i pričamo o stanu, pa o fakultetu. Kaže mi da je moj smer sad prilično popularan i šalimo se na tu temu. Pričam joj gde sam sve volontirala u Beogradu, da pišem i svašta nešto radim. Da sam i u Beogradu neko vreme stanovala, da imam svoje prihode, da ne zavisim od toga da l’ će mi predavanja biti uživo ili onlajn, jer sam htela da živim sama, i da to bude u Nišu. Neminovno, govorim joj na kraju da ne vidim, a ona počinje sa pričom da moram da imam asistenta, da ne smem da živim sama, da to ne može tako, da je uslužni oglas i da stan nije njen, i tako to. Sledeći primer je čovek koji je rekao da će mi se javiti, pa me zvao i rekao: „Pa znaš, sine, ovde nije ravno dvorište. Ja ne bih da se ti povrediš.“ Poslednji primer koji ću navesti je stanodavka koja mi je rekla da ćemo se čuti, pa da je stan izdat. Pozvala koleginica sa svog telefona i stan, naravno, izdat nije.
Četiri meseca sam pokušavala da se preselim, toliko je ta drama trajala. U tom periodu, ako između pedeset i sto brojeva nisam pozvala, onda ni jedan jedini nisam. Cene su sve više skakale, gotovo do bezobrazluka koji je veći od toga da nekome ne želiš da izdaš stan zbog hendikepa, ali nisam imala drugog izbora. Zvala sam čak i garsonjere od dvesta evra, plus troškovi, zato što mi je hitno trebalo da se preselim. U jednom momentu sam gledala i mesečne cene soba u hotelima. Dešavalo mi se da izađe novi oglas, da prekopiram broj i prosto nemam snage da pozovem. Držim onaj telefon i razmišljam: „Bože, pa da l’ je moguće?“ Ali bilo je. Bilo mi je preko glave pravdanja i objašnjavanja ljudima koje ne zanima, koji znaju, unapred, da im tu nisam neophodna. Bila sam besna i tužna, i skršena. Jedan čovek i ljudi gde sad stanujem su od svih tih ljudi jedini pristali da uopšte dođem do njihovog stana, samo u obilazak. Ostali su me odjebali misleći da ću im zapaliti stan, napraviti poplavu ili šta ti ja znam. Nisu imala obraza ni da me uživo pogledaju, pa da mi kažu, ali da me barem malo, kao ljudsko biće ispoštuju, kao što bi želeli da neko sutra ispoštuje njihovu decu.
Znam, vala, o ljudima i hendikepu mnogo toga. Na primer, poznajem ženu koja mi je dosta pomagala povlačeći svoje kontakte u Nišu i ona mi je u toku jednog razgovora rekla: „Hendikep nije šuga, ali jeste nešto što može na ovaj ili onaj način u životu da te nađe!“ Ona je sa sedamnaest godina dobila dijagnozu koštanog sarkoma i amputirali su joj nogu. Samo njeno iskustvo govori više od bilo kakvih reči. A, moje i iskustvo, i ove reči koje pišem ne mogu da izgovore sve kroz šta sam prošla tokom ove potrage. Pored ove žene, ljudi koji me vole i koje volim, našla mi se još jedna žena koja živi sama i koja mi je ponudila da živim sa njom, kao ravnopravni član domaćinstva. Pamtiću taj nesebični gest do kraja života, zato što mi je tog paklenog leta, u jednom upaljenom, prašnjavom potkrovlju, pored svih reči podrške i bodrenja koje sam svakodnevno slušala od drugarice iz Španije i sestre, i ova divna gospođa mi je dala jedan jak vetar u leđa, i parče nade da još negde ima razumnih ljudi. Vlasnicima stanova koji su me odbili ne bih imala da poručim ništa, apsolutno ništa. Oni su sami o sebi, meni i sebi govorili svojim postupcima, ali bih volela nešto da ih pitam: Šta ako su mi roditelji i familija pomrli, pa moram sama da živim? Šta ako uopšte, zapravo, pojma nemam ko su ti ljudi? Recimo, da sam iz doma izašla, da imam svoja redovna primanja, studiram i hoću da živim sama? Da li ne zaslužujem zbog hendikepa da živim, čak ni ako sam osposobljena, punoletna i imam novac kojim mogu da pokrijem svoje troškove, a i znanje koje me sprečava da zapalim stan? Da li sam mogla da budem i Vaše dete, koje studira u drugom gradu?
Mislite o tome, dame i gospodo grada Niša.
Za kraj, najvažnije: Hvala puno Nikoli i Mileni, stanodavcima koji su imali razumevanja i dali mi šansu, i kod kojih trenutno stanujem.
