Kanda lažu i Nebojša

Autor: Marija Stupar

Danas u Srbiji svako može da postane ono što poželi. Tako se neki opismenjeni ljudi odlučuju da postanu novinari. Pojedini među njima razlikuju je l’ i jer, a neki idu toliko daleko da znaju u koja dva padežna oblika l ne prelazi u O. Njihovo najjače novinarsko oružje je metod „iseci i nalepi“, kao i nestvarno maštoviti naslovi sa obaveznim uzvičnikom na kraju.

Pišući u takvom duhu, a u jeku kampanje za film Toma, nepotpisani novinar Espresa u članku od 6. oktobra 2021. golica znatiželju čitalaca naslovom „Umrla je sa tim imenom, a nije joj PRAVO!”

Pa kaže:

,,- Moje pravo ime je Zilha, što znači rajski cvet, a drugarice su me nakon filma „gorki pirinač“ - rekla je Silvana tada.

S tim da su pokojnu Silvanu poistovećivali sa prelepom italijanskom glumicom Silvanom Manjano dobila je nadimak po filmu koji je i proslavio ovu glumicu."

Stiče se utisak da je negde u copy/paste procesu novinar zabagovao. To što prezime italijanske glumice Silvane Mangano sriče Manjano ne treba previše da uzbuđuje čitaoce, jer se nisu uzbudili ni brojni scenaristi filma Toma kad su ga isto tako pisali, a ni Tamara Dragičević koja ga je u filmu, tumačeći lik Silvane, u dva navrata pogrešno izgovorila.

Na mikro i makro nivoima, loše napisane ili lažne vesti polako krive našu stvarnost i kulturu. S druge strane, i mi čitaoci brzo čitamo i još brže zaboravljamo. Ali ponekad smo lično upleteni u priču i onda nam više nije smešno.

Četiri godine zaredom, na godišnjicu smrti Nebojše Glogovca, neki novinar se doseti da napiše članak o Nebojšinom omiljenom dorćolskom kafeu Krojaču i još bliže, o Nebojši u Krojaču. Da je imao svoj omiljeni barski sto, da je s poznatim i nepoznatim za tim stolom sedeo, da je bio uvek lepo raspoložen i da nije mogao da prođe dan, a da on ne svrati i ne naruči kratki espreso. Nijedan autor teksta ne zakiti espreso uzvičnikom, ali svi insistiraju na tome da je bio kratak.

Iste dosadne floskule, pokoji jadan pokušaj pijeteta i potpuno nebitne ili iskarikirane informacije koje nam ne govore baš ništa o Nebojši i kakav je on bio čovek, gost, prijatelj ili Dorćolac.

A kakav jeste bio, znaju svi u Krojaču, samo ne žele da otkrivaju novinarima koji se pojave 9. februara da uslikaju nekoliko mrljavih fotki i sklepaju priču o omiljenom mestu tragično/prerano/u 48. godini preminulog glumca.

Da su svratili par dana ranije i malo posedeli, možda bi im neko od nas, Nebojšinih krojačkih prijatelja, ispričao da on nije imao svoj sto u Krojaču, kao što ga nema niko. Da je sedeo bilo gde sa nama ili sam na galeriji, kad mu je bio pun kufer ljudi. Da je i dolazio tu zato što je mogao da, kad poželi, sedi sam.

Novinari pokušavaju da ulove senzacionalne detalje iz života slavnog čoveka, ne shvatajući da je za Nebojšu u Krojaču najvažnija stvar bila ta što se osećao kao običan čovek. Bili smo ponosni što je Glogovac, ali smo ga svi zvali Nebojša.

Sedeo je s taksistima i intelektualcima, s motoristima i pecarošima, blejačima i umetnicima, matorcima i klincima. Sedeo i pričao o svakodnevnim stvarima. Nikada nije zahtevao pažnju. Naprotiv, kao da se od nje odmarao slušajući priče ljudi s jednostavnijim poslovima i životima. Možda je, sasvim usput, upijao njihove živote i kasnije ih živeo u pozorištu i na filmu. Bio je sunđer.

Bio je britak, pametan, brz. Lako je čitao ljude. Davao se svima koje je gotivio, ponekad dozirano, ponekad punog srca, jer nije, po rečima novinara, baš uvek bio lepo raspoložen. Imao je osrednje, dobre i loše dane. Znao je da dođe i umoran i nadrndan, ali i ozaren, čist kô majsko sunce. Divno se smejao.

Jarko osvetljen na zidu galerije Krojača, u ovalnom ramu okačen je Nebojšin osmeh. Smejao se brkom, očima i katkad grohotom. Anegdote ne znače ništa ukoliko ne poznajete i ostale dugogodišnje posetioce kafea – nas živopisne i svedene, pogubljene i nađene, uspešne i na rubu propasti, dramatične i dosadne, usamljene, krhke, ekscentrične.

Sad kad vratim film, shvatam da nas je Nebojša prihvatao prirodno i lako sa svim našim slabostima. Sve nas je znao do srži bez mnogo reči. Lakše od razgovora, ljudi se upoznaju uz muziku, votku i tavle. Mislim da nas je voleo sve. Dok je bio tu, mi pak nismo znali koliko volimo njega. Bez uzvičnika, sa tri tačke.