Autor: Anja Mijović

(...)

Terasa Andrejeve vikendice na Zlatiboru, leto na izmaku, veče

Andrej se vraća s velikim ovalnim tanjirom punim suhomesnatih proizvoda i sira i sedne na svoje mesto. Obojica podignu čašice, kucnu se i popiju naiskap.

„Brrr, al’ žeže!“, ispali Andrej i zatrese glavom.

Tek onda primeti da Uroš drži papirnu lopticu u rukama. Uroš odvija papir i pruži mu ga. Andrej pročita: Cici, moram da te vidim. Andrejeva leva obrva se podiže. Uroš žvaće unutrašnjost obraza.

„Minja“, kratko reče Uroš.

Andrej ponovo baci pogled na papir. Zamisli sebe na Uroševom mestu i da li bi ovako krvnički zgužvao papir ili iscepao u paramparčad? Možda bi ga spalio ili sažvakao i progutao?

„Kako…“

„Bila je na maminom grobu!“, zagrmi Uroš „Usudila se da poseti moju majku!“

Uroš dospe sebi i popije, pa sipa opet. Andrej odmahne glavom a taj pokret kao da Uroša još više naljuti.

„Izjebe me ko konja i onda mrtva ’ladna kopa dalje!“

Andrej glasno uzme vazduh. Gleda Urošev ljutit izraz lica i pita se da li da odmah bude iskren.

„Sad ti nisi fer.“

Uroš ga prostreli vatrenim pogledom.

„Kapiram sve i kapiram da ne možeš jasno da vidiš, al’ očito je da joj je stalo do tebe…“

„Ne kenjaj, Andrej!“

„Ej stani malo. Samo razmisli. Dovela je sebe u procep kad ti je poslala kasetu. Njenim šefovima je sigurno jasno kako smo došli do klipa. Direktno je sebe ugrozila. Zbog tebe. Minji treba da zahvalimo što Vuletić više neće naskakati na decu.“

Uroš smrvi sir u ruci i parčići mu padnu na majicu. Besno gleda u umazanu šaku. Ustaje i krene ka kući.

Andrejeva vikendica, kupatilo, veče

Uroš se pljuska ledenom vodom po licu. Spušta obe šake na lavabo i zagleda se u svoj odraz u ogledalu. Pođe glavom napred kao da će čelom razbiti staklo, ali stane. Čvrsto sklopi kapke i mršti se.

Andrejeva vikendica, terasa, veče

Iz unutrašnjosti kuće se čuje Urošev urlik. Andrej skoči sa stolice i krene ka zvuku, pa stane. Jebote, moram da zovem Veru u pomoć, ne umem ja ovo, pomisli i maši se za telefon. Uroš se vraća i seda. Andrej ga nesigurno gleda.

„Izvini, brate, nisam hteo da te nerviram“, polako će Andrej.

„Aj da pijemo, a u pičku materinu!“

Andrej ga posluša.

„I šta sad? Sa Minjom?“, pita Andrej posle nekog vremena.

„Ne bih joj savetovao da me nađe.“

Andrej cokne.

„Šta? Ajde, šta bi ti uradio?“, pita Uroš.

„Ja sam tražio odgovore… Dobio sam kurac. Ne znam, brate, al’ ja bih tražio da mi objasni.“

Uroš se zlurado nasmeje: „Ti si, druže, mazohista!“

S Andrejevog lica nestaju znaci empatije, menja ih bes. Uroš ga pogleda sa osmehom a onda se i on uozbilji. Streljaju očima jedan drugog, a onda se Uroš naglo rastuži. Spušta glavu u ruke.

„Moraš da se smiriš. Ne valja ovo, napravićeš neko sranje. Daj da pričamo, da rešavamo.“

Urošu beživotno padnu ruke u krilo. Gleda u jednu tačku na podu.

„Odakle da počnem?“

„Problem po problem. Evo, prvo Minja. ’Oćeš da ti kažem šta ja mislim? Mislim da se primila na tebe…“ Uroš ga ošine pogledom „Ozbiljno. Znala je koliko smo ispizdeli zbog Vuletića, uradila je zabranjenu stvar. Realno, dobro je da je živa.“

„Ne mogu da se vidim s njom. Ne mogu.“

„Idem ja sa tobom ako treba.“

Uroš diže oči ka Andreju: „Misliš li da bih je povredio?“

„Ne zato da idem sa tobom. Ići ću ako ti je tako lakše.“

„Fora je što dok mislim o njoj… Više puta sam zamišljao kako sam joj zviznuo šamarčinu“, mračno će Uroš „Izgleda da je Valerija u pravu, pitanje je trenutka kad ću i ja postati kao moj otac.“

„Šta pričaš bre to?!“

Uroš eksira rakiju.

„Kad ti je to rekla?!“

„Nije rekla direktno ali me je stalno vraćala na… Ma, zaboravi!“, Uroš odmahne rukom.

„Šta si ti, jebote, ufiksirao, keve ti?!“

Uroš gleda u stranu i kao da se još više rastužio.

„Uroše, pogledaj me. Ej, Uroše! Jesi li nekad povredio slabijeg od sebe? Šta, šta mi prevrćeš očima, jesi li?“

„Nisam.“

„I nećeš, jer to nisi ti. Zajebi me sa pop-psihologijom, zlo nije u genima.“

„Ali jeste u matrici. Naelektrisan jesam, primetili ste oboje. Dovukli ste me ovde da se razmagnetišem, jelda?“

Uroš se veselo nasmeši. Andrej gleda belo, ne zna šta da odgovori.

„Poštujem trud. Hvala vam… Samo ja ne vidim kako da se iščupam iz ovoga. Ne znam više odakle stižu udarci. A ono što primećujem je… Uh, kako to objasniti?“ Uroš pogleda u nebo pitajući se da li da uopšte dozvoli Andreju da zaviri u tu fioku. „Nekada sam… kao klinac na svaku promenu reagovao agresivno. Tuk’o sam se stalno. I ono osećao zadovoljstvo kad nekoga udarim kao kad sam, recimo, Mladena zakuc’o. Vratio mi se taj zaboravljeni osećaj. I sad, sve češće zamišljam kako bijem i osećam ushićenje zbog toga. I to je problem. Sve sam bliži ocu.“

Andrej se zamisli. Uroš klima glavom sam za sebe.

„Uvrteo si tu glupost sebi u glavu. Prvo nije logično da ti Valerija tako nešto kaže, dovoljno je znam. A drugo, ako ti prija da se pesničiš, gde je problem, aj da boksujemo! Koliko puta sam te zvao u ring? Oke, ja ću desnu ruku da vežem iza leđa, da budemo egal.“

„Jebote, dušu ti otvaram, ti me zajebavaš!“, kroz kikot će Uroš.

„Oke, sad ozbiljno, uvodimo boks. Izbaci sav bes na mene. Problem rešen.“

Uroš odmahuje glavom i smeši se. Andrej ga gleda podignutih obrva.

„Šta sad ’oćeš?“, kezi se Uroš.

„Dva problema smo notirali, radićemo na njima. Šta još? Bojana?“

Uroš prestaje da se smeši.

„E to je nerešiv problem!“, uzvikne Uroš uz znak rukom da podvuče šta je rekao.

„A možda im ovaj put brak uspe?“

„Ne, ne, nasilnici se ne menjaju i to nisam ufiksirao, tako kaže psihologija… Izmanipulisao ju je kao da je pratio udžbenik! Tamo još kad sam bio s Mi-njom“, Uroš zaškrguće zubima „nisam ni dolazio kući danima. Damjan mi se uvalio na gajbu i počeo da je obrađuje.“

„Jebiga, a šta možeš ti? To je njen život.“

„Ništa. Nerešiv problem. Osim da ga čekam da je povredi pa ga spakujem u ćeliju i zaboravim ključ. Čekam da je povredi“, izgovori Uroš slog po slog „Divno zvuči, zar ne?“

„Možda da ga držimo na oku i da on toga bude svestan?“

Uroš slegne ramenima.

„Ne kapiram tvoju sestru. Zašto nije otišla posle prvog šamara?“

Uroš se zagleda u Andreja.

„Oke, Lilu kapiram, pretio joj je oduzimanjem dece, zato je ostajala. Ali Bojanu ne. Kako se uopšte zalepi za takvog tipa?“

„Ne piše mu na čelu da je seronja, Andrej. I u početku on to uopšte nije. Nasilnici su veliki manipulatori i rade po ustaljenom scenariju, imaju razrađen plan. Budu najdivniji na svetu, ali i serviraju neku svoju tužnu priču, kao ako mu se nekad desi da bude grub, da ona shvati da je to zbog njegove lične tragedije. Žene se obično postave kao „ja ću da mu pomognem da bude bolji“. Žene vole da popravljaju muškarce i to je fakat! I onda tako prvi šamar uzme kao posledicu tužne priče s početka. A on se sutra izvinjava, posipa pepelom, ona mu oprosti. A on joj polako ubija samopouzdanje i izoluje je od svih. Od porodice i prijatelja, kolega i ubeđuje je da nikome nije stalo do nje. Postaje nasilniji ali sledeći korak je da je ona tome kriva. I ona od sramote što joj svašta radi i od bespomoćnosti počne u to da veruje. Jer sama je, ima samo njega za koga veruje da je voli. A svi drugi su nestali. Pratiš?“

Na Andrejevom licu se vidi da pokušava da razume šta mu Uroš priča.

„Kad sam rekao veliki manipulatori mislio sam da tačno znaju kad je vreme za sledeći korak njihove podle igre. Vrlo su pedantni, ne greše. Ubede žrtvu da je loša i nesposobna, da je niko ne voli, da joj niko neće pomoći, a kad joj napravi decu ima i dodatni adut.“

„I ti si nestao iz Bojaninog života?“

„Ko da jesam, jebiga. Nisam ukačio šta se dešava, a znaš me - pos’o, kuća, pos’o. Nisam provalio, a trebalo je da mi klikne.“

„I ubedio je Bojanu da tebi nije stalo?“

„Za sve druge, da, ubedio ju je da je niko ne voli. Meni se nije požalila, jer se plašila da ću da ga ubijem… što nije daleko od istine.“

Uroš zavija cigaru i to radi nesnosno sporo. Čelo mu se naboralo dok diše plitko.

„Posle kad sam mu video dosije… Trebalo je da ga prvo dobro istražim. Istog je takvog oca imao, logično je bilo…“

„Ma daj! Kako je to logično?“

„Tako obično biva. To je svet koji mu je poznat i u kome ume da pliva.“

Andrej napravi grimasu kao da ne veruje. Uroš mu se tužno nasmeši.

„Veruj mi, znam o čemu pričam.“

„Ma, verujem ti, ali ne shvatam!“

„Kroz istu agoniju sam prošao, jako je teško… Zašto kažu ,,krug nasilja“? Zato što potomci nastavljaju koracima nasilnih roditelja. Zato što im je jedino svet straha prirodan, a ovaj drugi svet nepoznat. A kad nešto ne znaš, ne poznaješ, toga se plašiš, zar ne? I onda pobegneš tamo gde si svoj na svome, gde ti je sve poznato. U suštini, nasilnici su mali usrani bednici“, poslednju rečenicu Uroš izgovara kroz zube.

Zavlada muk. Uroš gleda usredsređeno ispred sebe i diše glasno. Andrej, s druge strane, obazrivo ga zagleda.

„A šta te to plaši tačno?“, polako pita Andrej.

„Ne sad. Sad sam naučio“, osmehne se Uroš „ Al’ onda sam bio… Pa, ne znam da li je prestrašen prava reč. Skamenjen od straha.“

„Od čega?“

„Od normalnog sveta. Nisam umeo da se snađem.“

Uroš se okrene ka Andreju. Podiže obe ruke i kao da u vazduhu oblikuje grudvu dok u glavi traži reči.

„Navikao sam u tom mom svetu da… kad ti neko učini nešto što je lepo to je uvek i bez izuzetka neka manipulacija. U tom mom, okej, mom bivšem svetu, niko nije dobar bez razloga, jer ako jeste, znači planira ti neku psinu, tipa uljuljka te da se opustiš i spustiš gard i onda bam!“ Uroš tresne šakom po stolu „Zavuče ti!... Dakle, kad je neko fin, ja odma’ u gard, sprema mi nešto i bolje da udarim prvi. Kapiš?“

Andrej šara pogledom i počinje da shvata.

„Aha, kad si zakoračio među oke ljude, ti bi ih naguzio jer nisi navikao na normalnost?“

„Može i tako da se kaže. I onda udarim i povredim i vidim da je to pogrešno. Vi, normalci, ne reagujete kako sam navikao. I počinjem da kontam da je vaš svet drugačiji, bolji. I hteo bih da ga budem deo, al’ ne znam kako? I sve me plaši, jer ne znam gde se nalazim.“

„Aha, sad ,krug nasilja’ kapiram. Bar mislim.“

Uroš podigne obrve i upilji se u Andreja iščekujući.

„Slabiji zbrišu nazad, jer nemaju muda da se uče normalnosti?“

„Nisu uvek muda razlog. Neko nema priliku, niko mu je ne pruži… Ali sam ja imao na koga da se oslonim da me pogura.“

„Šta, kao terapeuta?“

„Ne.“

Uroš pripali cigaru i duboko uvlači dim.

(...)

Foto: Otpadnička keva sa svojim dečacima, portreti Uroša i Andreja nastali iz četkice Snežane Aleksić