Autor: Stefan Mirosavić
Jul, 1981. godine
„U bre, Zlajo, luftiraš li ti ovo nekad?", pitao sam kada sam ušao u njegovu zamračenu sobu punu dima.
„Ne diraj ništa", zapretio je Zlaja.
Ležao je u gaćama ispružen na nenameštenom krevetu i pušio. Pepeo mu je padao po grudima, ali on za to nije mario. Zlaju je u životu malo šta stvarno doticalo. Osim muzike. Ona mu je bila sve i svja.
Na gramofonu se vrteo Paket aranžman, ploča koju je Zlaja izlizao otkako je objavljena u februaru te godine. Gile je pevao o tome kako krokodili dolaze.
„Jebote, nešto razmišljam... Reci, nije li Električni orgazam najbolje ime za rok grupu? Em rokanje, em karanje", rekao je i prasnuo u smeh.
„Ajde ne seri, ustaj i idemo napolje", rekao sam i pljesnuo ga po nozi.
Septembar, 1991. godine
Sedeli smo naslonjeni na točak kamiona koji je bio parkiran nasred puta. Zlaja je motao duvan.
Jedinica od nas desetak bila je stacionirana na ovoj poziciji nedaleko od Vukovara. Čekali smo dalja naređenja.
„Koji smo kurac došli ovde?". frknuo je Zlaja. „Zbog koje zemlje? Za čije ciljeve?"
Vrteo je glavom.
„Trebalo je da se kao i svi drugi sakrijem, da pobegnem preko... A ne da kvasim gaće ovde!"
„Pa što nisi?", pitao sam.
„I šta? Da pustim tebe tako poslušnog i smotanog da ostaneš bez glave?"
Nasmejao sam se.
„E, znaš šta mi je sad na pameti? Orgazam. Ali Električni", iscerio se i olizao pljugu.
Klimnuo sam. I meni se činilo kao da čujem Gileta kako peva:
„Ko su oni i šta hoće, i što me vode iz slobode."
Januar, 2001. godine
Sedeli smo u Mornaru dok je napolju duvala košava. Vera i ja sa jedne, a Danica i Zlaja sa druge strane stola. Njih dvoje su nam upravo saopštili da odlaze iz Srbije.
„Ne možemo više ovde da ostanemo. U ovoj zemlji se nikada ništa neće promeniti", rekla je Danica.
Planirali su da odu kod njenih rođaka u Dizeldorf. Oni će im pomoći dok ne stanu na noge.
Zlaja je odsutno gledao kroz prozor dok mu je zaboravljena cigareta dogorevala u piksli.
Nakon povratka sa ratišta više nije bio onaj stari. Iako smo uspeli da se izvučemo i vratimo pre nego što je sranje uzelo maha, on više nikada nije povratio onu staru vedrinu.
„Krokodili su pojeli sve, i tebe i mene, i njega i nju", citirao je.
Okrenuo se ka meni.
Oči su mu bile pune suza.
April, 2011. godine
Ležao sam na kauču i pokušavao da se nekako namestim. Leđa su me sve više bolela i nijedan položaj mi nije prijao. Telefon u hodniku je zazvonio.
„Možeš li ti da se javiš? Ja stvarno ne mogu da ustajem", doviknuo sam ženi.
Vera je prekinula pranje sudova i došla u dnevnu sobu.
„Gde je fiksni?" pitala je.
„Eno ga u hodniku, puni se", pokazao sam rukom u kojoj sam držao daljinski.
Na televiziji su pustili spot Krokodili dolaze. Pojačao sam ton.
Vera se nešto kasnije vratila u sobu i stala na vratima. Plakala je.
„Danica zvala... Umro Zlaja", rekla je.
Na ekranu, Gile je pravio grimase užasa.
Februar, 2021. godine
Spremao sam se da izađem u prodavnicu.
Obuvao sam cipele dok je bol sevao u leđima. Na televizoru se pojavio jedan od bivših članova nekada popularnog benda, a sada podguzna muva vladajućeg režima. Pričao je o tome kako je bilo raditi na Paket aranžmanu pre tačno četrdeset godina.
„Mrš, bre", obrusio sam.
Ugasio sam televizor, bacio daljinski na kauč i navukao jednokratnu masku na lice.
