Autor: Vladimir Jovanović
Nepuna tri frtalja časa pošto su zvona s franjevačke crkve Uspenja Bogorodice, negdašnje Jahja-pašine džamije, sedmim otkucajem blagoslovila trinaesto, martovsko jutro leta gospodnjeg 1731. kočija s carskim grbom Karla VI prođe Glavnu kapiju i zaustavi se ispred baroknog, dvospratnog zdanja – Virtemberške palate u Beogradu. Ova gizdava građevina – u isto vreme kasarna i rezidencija „njegove jasnosti gospodina princa“ Karla Aleksandra Virtemberškog, habsburškog guvernera novouspostavljene Kraljevine Srbije, bila je jedna od najlepših građevina bele varoši koja je svega petnaestak godina ranije skinula otomansku feredžu, zamenivši je, doduše nevoljno, čipkanom košuljom novih, bečkih gospodara.
– Mladiću, pouzdano vam tvrdim da kapetan Švarc nikada i nigde nije stigao na vreme – procedi kroz zube doktor Hauptfeld, obraćajući se kočijašu. – Ta, šta ste se ukipili, siđite slobodno. Imamo, najmanje, još po pola lule duvana čekanja, dok se ovaj bliski rođak samog nečastivog ne izvoli pojaviti na dnevnoj svetlosti. Đavo će ga znati, koju li je mlađanu iskušenicu prevodio sinoć u svoju veru.
Mrzovoljni livrejisani kočijaš ostade zagledan u kitnjaste ukrase prozora palate a doktor provuče prste kroz sedu, negovanu bradicu, pogleda na džepni sat i izađe iz kočije da protegne noge, cvokoćući na zubatom, martovskom suncu. Nikako mu se nije išlo na ovo besmisleno putovanje. Ne može se reći da je osećao strah, ali ni goreo od želje da poslednje dane svog službovanja provede kopajući po tuđim grobovima. Njegov članak o prvom zabeleženom slučaju vampirizma, objavljen u Bečkom dnevniku koju godinu ranije, doneo mu je zavidnu prepoznatljivost u dvorskim krugovima i naklonost trbušastog, napuderisanog guvernera Srbije, čije je neumereno trošenje državnog novca bilo nakratko zaboravljeno zbog priče o stvorenjima dugih očnjaka.
Koliko god bio racionalan i analitičan u svojim teorijama, armijskom doktoru Jirgenu Hauptfeldu se naježiše dlačice na potiljku pri samoj pomisli na preminulog, pa navodno vaskrslog, seljaka Mitra Bogojevića. Gotovo u isti dan, 1726. godine krenuo je s komisijom, koja je imala zadatak ispitati nekoliko posve neobičnih slučajeva nasilnih smrti u hajdučkom selu Zlobrdo u Požarevačkom okrugu, da smiri opravdani gnev meštana, pre nego preraste u pravu pobunu. Ni tada, još manje sada, nije imao objašnjenje zašto je otkopani Mitrov leš i posle godinu dana ležanja u crvenkastoj ilovači bio potpuno očuvan, podnadut, s krvavim tragovima oko usana i novoizraslom kosom i noktima. Njegov predpostavljeni, komesar Johanes Lindenger naredio je da se truplo probode glogovim kocem kroz srce, obezglavi, spali i zakopa u postojeću raku. Izveštaj o tome su zajedno sročili i poslali u Vojnu Komandaturu Kraljevine Srbije a princ ih je bogato nagradio. Čitava ova stvar se još neko vreme prepričavala, prvo uz čaj po salonima dokonih bečkih dama, pa uz prozuklu džibru po sve lošijim i zabačenjim krčmama; među konjokradicama, hromim soldatima, krezubim kurvama i drugim probisvetima, diljem carevine, i, verovatno bi se na nju zaboravilo, da u istom onom Zlobrdu, crni barjaci zlokobno ne zakitiše sedamnaest kuća s krovovima od guste, ražene slame.
Narod je svašta pričao. Ponajviše da se povampirila Mitrova mlada udovica Stanija, koja je proletos, posle iznenadne smrti petogodišnjeg sina-jedinca, s uma sišla i skončala, da joj se groba ne zna, skočivši u nabujalu reku Nerodnicu. Tih dana bi pastiri, u rana jutra, nalazili preklane ovce i jagnjad izvađenih utroba na senovitim proplancima nadomak sela a nedugo potom i ljude, sa istim ili veoma sličnim smrtnim ranama. Neki seljani počeše i poboljevati od čudne vrućice koja bi im isisala snagu, odnosivši, navrh trećeg dana, njihove duše, u mukama nalik Isusovim. Potraja ova pošast celu tu jesen i zimu a, kada negde oko Božića ispratiše na onaj svet ženu i kćer seoskog kneza Rašića, videše da moraju ponovo iskati pomoć iz nove prestonice, koja je dremala na ušću Save u Dunav.
***
– Ovo već prevazilazi i moju strpljivu uzdržanost – zabrunda Hauptfeld. – Mladiću, na noge! – gotovo da preplaši pospanog kočijaša. – Pohitaj unutra i dovuci lenjivca, makar ga pronašao u noćnoj haljini. Vidiš li koliko smo već odocnili.
Na svu sreću, dvojica konjanika određenih za pratnju, naoružani kremenjačama s bajonetima, dojahaše užurbano do kočije i salutiraše baš u trenutku kad se kapetan Švarc pojavi na stepenicama palate, trupćući sjajnim oficirskim čizmama, kao da vrši smotru vojnika. Visokog rasta, prodornog pogleda ispod trorogog šešira, prosedih brkova i perčina izazivao je strahopoštovanje u svojim, besprekorno skrojenim crvenim, čohanim čakširama i mundiru sa zlatastim gajtanima, preko koga beše nehajno prebačen potpuno novi, crni ogrtač. Na levom boku, kicoški spuštena, visila mu je sablja a za pasom, srebrom optočena kubura „ledenica“, koju je još kao golobradi junoša, zbog neviđene hrabrosti dobio na poklon od samog Eugena Savojskog, onog leta kad oteše Beograd iz osmanlijskih ruku.
– Koga to vide moje oči, dragi kapetane – reče Jirgen Hauptfeld, ne skrivajući zadovoljstvo. – Vi, kao i uvek, pod punom ratnom opremom. Kao da ste, u najmanju ruku, krenuli u poteru za bosanskim beglerbegom Numan-pašom Ćuprilićem, a ne u pratnju običnog, varoškog lekara.
– Sluga sam pokoran, her doktor – otpozdravi Švarc, potpuno ozaren osmehom. Daleko ste vi od običnog. Ta, ne mogu vas ostaviti na cedilu, sada, kad smo otpočeli sveti rat protiv Lucifera i njegovih trapavih šegrta – Belzebuba i Mamona. Neka sam proklet ako kažem da se radujem ovom putovanju, jer znam da će nas neće dočekati hlebom i solju. Gadan je ovo soj, moj doktore. Gadaan...
Kapetan priđe kočiji, srdačno se zagrli sa starim prijateljem i dade naredbu za pokret.
– E, da, umalo da zaboravim, društvo će nam na putu praviti i Jakov. Sin dobrotvora „njegove jasnosti gospodina princa“, Kir-Samsona. – pomalo posprdno predstavi Švarc mladog saputnika.
– Jakov Sims, čestnjejši. Guverner je dopustio da krenem s vama. Znate, ja proučavam Toru, stare judaističke spise i živo se interesujem za sudbinu duše, pre i posle smrti. Valjaću vam, ako ništa drugo, oko prevođenja, a za sve ostalo, nećete ni primetiti moje prisustvo. Jedva da pojedem tanjir kaše, ako ima. A, mogu i bez toga... – promuca mladić nežnih crta lica, u kasnim dvadesetim godinama, učtivo se naklonivši doktoru Hauptfeldu. Kočija se blago zaljulja i krete, a Švarc se naže prema doktoru, šapćući:
– Šest hiljada forinti. I, to treći put ovog meseca, koliko je meni poznato. Eeej... Kuća se može kupiti! Najlepša u Beogradu!
– Ne razumem, o čemu govorite kapetane?
– Kako ne razumete? Njegov otac daje „našoj jasnosti“ novac na kamatu. Zato smo se jutros i zadržali kod princa, da potpiše priznanicu. Upamtite, neće se ovo tek tako završiti. Ne bi me čudilo da imperator Karlo VI celokupnu guvernersku apanažu, umesto virtemberškom raspikući, počne slati njegovom poveriocu.
Kapetan Švarc glasno uzdahnu, skide trorogi šešir i spusti ga, privremeno, na prazno sedište, preko puta. Zatim se nakratko uspravi, pokuca kočijašu i naredi zapovednim tonom:
– Poteraj konje, momčino! Pravac Valdfortnerova, biskupska rezidencija na dunavskoj padini. Da, u nemačkoj varoši. Nadam se da velečasni Rintelman, nije odustao od svog mesta u kočiji.
***
– Her doktor, možda sam ja vojnik koji će skončati u čizmama i jamačno ne razume neke stvari, ali ste barem vi učen čovek. Recite mi, molim vas, šta još da uradimo za ove divljake da pokažu makar trunku zahvalnosti. Zemlju smo im od Turaka izbavili, prestonicu izgradili, drumove prokrčili. Dah gospodski udahnuli, a bradati razbojnici ni pišljivi dukat poreza caru ne plaćaju. Tobože čuvaju granicu i sve čekaju da nam vide leđa – reče kapetan Švarc rezignirano, dosipajući piće iz zemljanog vrča. Posle jednog od onih zastrašujućih dana, koji bi najradije sahranili u kovčegu prohujalih stoleća, ali, koga će pamtiti dok hode zemljom, sedeli su u dimu Hajdukove kolibe, zloglasne, zlobrdske krčme s niskim svodom – mesta gde su nesrećni postajali listom nesrećniji a, oni radosni, neretko završavali rasporenih trbuha, zbog jedne, jedine pogrešno izgovorene reči.
Iako je doktor Hauptfeld slutio da će im za ono što su naumili biti potrebno mnogo više vremena, čitav ovaj đavolov posao na seoskom groblju svršiše još za videla. Knez Rašić im je dodelio desetak cigana koji su do ručka otkopali sve grobove, označene da kriju žive mrtvace. Ne nađoše, uglavnom, ništa osim raspadnutih leševa. Ipak, nekolicina preminulih prethodne zime, i jedno nesrećno dete među njima, izgledala je isto kao pokojni Mitar: potpuno očuvano, svežih noktiju i krvavih tragova na usnama. Te rake, odakle ih izvadiše, su se nalazile na severnoj, hladnijoj strani groblja i, koliko god se seljani krstili u neverici a velečasni Rintelman tvdio da „tu nisu čista posla“, doktor Hauptfeld je, uz zdušnu saglasnost kapetana Švarca, otklonio svaku sumnju vampirskog praznoverja i u zvanični izveštaj napisao: „Da zatečeno stanje, uprkos neobičnosti, mora biti delo neke nepoznate epidemije i jamačno, neuobičajeno ledene zime, koja ne dopusti da se zemni ostaci upokoje i istrule, onako, kako Bog zapoveda“. Ipak, da barem donekle ublaže gnev seljana koji se okupiše i u jednom trenutku gotovo nasrnuše drvenim vilama i sekirama na komisiju, velečasni Rintelman ih blagoslovi a doktor im naposletku dopusti da probodu naduta tela glogovim kočevima, odseku glave leševima, spale ih a pepeo prospu u obližnju reku Nerodnicu. Tek tada su mogli da odstupe.
***
– Možda će se narod promeniti ako im vratimo ono najvrednije što smo im uzeli – slobodu – reče zamišljeno Hauptfeld, dajući rukom znak svom prijatelju da mu ne dosipa više ni kapi alkohola.
– Ma, dao bih ja njima slobodu! Korbačem po goloj guzici. Sigurno nećete da vam sipam još malo. Ovi ljudi su prave ništarije ali im je vino nalik rajskom nektaru. Mislim da grešite. Dete, daj još jedan vrč vina, da sperem iz usta zadah truleži i smrti. – doviknu Švarc krčmarici i ugura joj novčić između nabreklih dojki.
– Zovem se Ruža – namignu tamnoputa lepotica, nagovestivši pripitom kapetanu da će ga, odrekne li se još jednog novčića, ušuškati u postelji u vajatu kraj krčme, čim namiri dečicu i uveri se da joj je čovek prispao.
Još neko vreme, možda frtalj sata ili malo jače, đavo će ga znati, doktor Hauptfeld se stojički nosio s pospanošću, a, kako pripit, ili bolje rečeno potpuno pijan, i trezan, o malo čemu smisleno mogaše besediti, onog momenta kad mu glava kljucnu i zamalo se ne preturi sa stolice, on se izvini kapetanu, pogleda na džepni sat i krete na počinak konstatujući da je ponoć odavno prošla a kazaljke ubrzano krenule ka zlobrdskom jutru, u susret njihovom skorom odlasku.
Ostavši sam u sumornoj balkanskoj krčmi zemljanog poda, koja je zaudarala na loj i ljuti, švercovani krajiški duvan, kapetanu Švarcu se učini da čuje detinji plač. Ne tako jak, ali prodoran. Nekako potmuo, molećiv, kao da pripada njegovim nerođenim sinovima. Otpi, naiskap, poslednji gutljaj crvene, kisele tekućine i ostavi novčić na stolu, uputivši se napolje, stazom ka vajatu. Ophravan nekom potuljenom melanholijom zbaci sa sebe ogrtač i, onako u čizmama, prostre se po krevetu od mrvljene, nabijene slame. Iako se, jednom davno, zbog ishitrenog prihvatnja dvoboja zarekao da pijan neće donosti krupne odluke, bio je potpuno siguran da mora da ode iz ove proklete zemlje. Što dalje. Bilo gde. U Slavoniju, Vojnu Krajinu, Šlesku, Virtemberg. U goru kaljugu, smrdljiviju baruštinu, raspalu izbu u nekoj šumi, ukletoj.
Vratiće se sutra u Beograd, baciće pred guvernera polomljenu sablju a njegovoj razbludnoj gospođi, „princezi materi“ Mariji Augusti od Turna i Taksisa poručiti, u poverenju, da bolje zaključava ložnicu i da ga slobodno zameni nekim mlađim, srpskim pastuvom. Možda baš onim nadobudnim oficirčićem, Isakovičem beše, čije je vučje ime bestidno stenjala čak i u njegovom zagrljaju.
***
– Majkoo, dooođi... molim te. Hladno mi je! Doođiii... – prolomi se dečji krik vajatom, a kapetan Švarc otvori oči ne razaznajući, u mrklom mraku, gde se nalazi. Oseti neobjašnjivu studen, miris pokvarenih, kuvanih jaja i učini mu se da nekakva prtičurina ili slepi miš klopara krilima, zaglavljena između krovnih greda i pokrivke od šindre. Pokuša da se pomeri ali ne uspe da napravi ni najmanji pokret. Kao da ga nevidljiva ruka zadrža prikovanog za daske postelje.
– Ko je to? – upita Švarc, pipajući mesto kraj kreveta na kome je sinoć ostavio kuburu.
– Ja sam, ne boj se – odgovori topao ženski glas, samo par trenuka pre nego se ukaza senka potpuno nage nimfe, s raspuštenom kosom preko ramena.
– A, ti si Ružo, prepade me. Bog s tobom! Ja reko', ko zna ko se smuca u ove sate. – odgovori kapetan na odličnom srpskom jeziku, kojim su ga, ako ćemo pravo, i podučavale neke Ružine posestrime po zanatu. – Je l' se ono tvoje dete čuje ili je meni vino pamet popilo?
– Znaš ti dobro čije je to dete. Jutros si mu presudio. – reče ženska prilika penjući se na postelju. – I, oca si mu znao i bez glave ostavio. Jedino mene, ne stiže da upoznaš. Ali, nije kasno. Dugo je do svanuća. I, da ti kažem još nešto. Dobro me slušaj. Nisam ti ja Ruža, nego Stanija, Mitrova. Stanija iz Nerodnice.
Odlomak iz novog rukopisa koji upravo nastaje...
