Autor: Vera Vujičić
Kad ovako dođe Mother’s Day, setim se Njegoševih reči: ,,U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci."
Tačno tako. Lako je voleti (ili zamišljati kako volimo) neke idealne (ili zamišljati kako su idealne) te neke uvek mile, blage i nasmejane mame, koje su uvek lepo raspoložene, nikada nervozne ni ljute. Koje se uvek samo smeškaju i miluju nas po kosi, uvek beskrajno strpljive i uvek pune razumevanja za sve naše nestašluke (da li su to baš samo nestašluci?) i oprosta za neoprostive drskosti.
Uvek su mi sumnjivi oni koji o svojim majkama govore samo vrlo romantiziranim rečenicama i pitam se zašto nemaju hrabrosti da svoju majku vide realnim očima, kao normalno živo biće, sa vrlinama i manama. Da li se plaše da onda takvu majku ne bi mogli da vole?
Treba li iko da bude idealan - majka ili dete, priljatelj ili partner - da bi zaslužio našu ljubav?
Na muci se poznaju junaci, ‘ajde, majčin sine, voli ekscentričnu majku, koja se ne uklapa baš uvek u društvene standarde, koja ima jaka ubeđenja i čvrsto mišljenje, često različito od opštepopularnog. Koja je i blaga i stroga i popustljiva i nepopustljiva, eksplozivna, isključiva i tolerantna, nemoguća, ali i svemoguća.
Važno je da osećamo njenu ljubav i toplinu, da znamo da smo zenica njenog oka i uvek i u svemu najvažniji na svetu. Da je nesebična i spremna da uvek za nas sve učini, sve!
Moja mama je imala tešku narav, bila je jaka, kao general, ali i nežna i puna ljubavi. Sve mane sam joj oprostila zbog potpune nesebičnosti i ljubavi koju mi je pružala. A znala je da bude baš nemoguća. Nikada ništa od toga nije bilo prepreka da je volim. I posebno cenim što mi nikada, nikada, nije rekla da sam žensko i da zbog toga nešto moram ili ne smem. Naprotiv, uvek sam imala osećaj da je verovala kako bih ja ‘ladno mogla da budem generalni direktor celog univerzuma.
Ja sam prilično, ako ne i sasvim, drukčija od moje mame, izuzev što smo iste u tome da svom detetu pružimo bezrezervnu podršku i neupitnu ljubav. I to, što sam uz nju najnesebičnija majka u istoriji majki.
Priznaću, zbilja mislim da niko ne voli svoje dete kao što ja volim svoje, mada dajem za pravo da i drugi za sebe isto misle.
I nevežno je šta mi o tome mislimo, već je važno šta naša deca misle i kako nas ona vide.
Naravno, to se menja, dođe tako dan da vas dete pita ,,zašto ti nisi kao druge mame?” A vi se zamislite kako na to da odgovorite. A onda pročitate kako je to isto vaše dete na zadatu temu ,,šta najviše volim kod svoje majke” napisalo - reči, najviše volim mamine reči. I objašnjenje zašto, ali neću da se hvalim. Ipak, od svega, baš reči?! Mislila sam da joj od mojih mnogobrojnih reči bubnji u glavi.
Da ne pominjem, moja ćerka je potpuno različita od mene. Jasno, često joj idem na živce, ali šta se tu može. Ona je moj najveći i najvažniji kritičar.
Dobro je što se suprotnosti privlače, pa smo i nas dve vrlo skladan par.
U pravoj ljubavi uvek mora da postoji iskrenost i otvorenost. Da se ne plašimo da kažemo ono što mislimo i osećamo. Ako to nije tako, onda to nije to.
Ali, najpre, dakle, treba razjasniti - o čemu govorimo, kad govorimo o ljubavi?
Srećan Dan majki, svim majkama!
