Autor: Ceca Avakumović
Bože, šta da radim sa ovolikim talentom?
On je nekad nemerljiv, neuhvatljiv, nesaglediv, neizmeran!
E to znači životna snaga, životni optimizam! Kako su u stvari retki ti trenuci. Ali ja ih zgrabim i ne puštam, kao pit-bul, držim ih čvrsto zubima i čini mi se da ih nikada neću pustiti. I ipak nekako isklizne, pa me surva u mračnu rupu, na muljevito dno. Samo potonem i ostanem da ležim tako neko vreme, ležim i ne mičem se! Nemoćna da vodim borbu sa demonima nesigurnosti, panike i straha! Život je tada demon koji preti da te proždere, da te slomi, da JA nikada ne budem JA, nego ništa, ama baš ništa. Ali ima u tome neke bolesne utehe, neke uljuljkanosti tako bliske, tako samo MOJE, iako više ništa nije moje, jer ja nisam više ja.
I razbaškarim se, počnem da se navikavam, obavije me taj mulj nečinjenja, neživljenja, ravna linija srca, stane sve. I onda iznenada, kada dostignem krajnju tačku ničega, samo od sebe počne da se pokreće nešto u meni, iz tog apsolutnog beznađa, bez trunke svetlosti, krene da klija seme moga u stvari nemerljivog, neuhvatljivog, nesagledivog i neizmernog talenta. Taj moćni talenat bez koga nema ničega i ne bi bilo na svetu ičega. Taj iskonski talenat za život, koji je jedino vrhunsko umeće iz koga kreće sve i zbog koga postoji sve. Sasvim lako, a teško, ali je tako lepo živeti u tom trenutku - kad se digneš sa dna, otreseš blato i nastaviš dalje! Ne znaš kuda, ali ideš.
Reci mi Bože, šta da radim sa ovolikim talentom u tom trenutku, kako da ga iskoristim a da se ne survam u mračnu rupu i padnem na muljevito dno?
