Autor: Predrag Stojadinović
Zabrana masovnog lizanja iste kašičice ugrožava našu slobodu!
Nemaš pravo da vređaš osećanja vernika!
Jeste li primetili da su najveći protivnici slobode upravo oni koji se na istu pozivaju u momentima kada zapravo zahtevaju cenzuru neistomišljenika i objektivne kritike?
Ja jesam.
I potpuno sam izgubio svaki vid tolerancije za takve primate. Ne mogu više. u 21. veku, zaista, ne mogu više.
Ne mogu da shvatim, a još manje prihvatim, činjenicu odrasla osoba u 21. veku nema dovoljno mozga da razume šta sloboda znači.
Ne mogu sa shvatim, da je bilo kojoj odrasloj osobi u 21. veku neophodno objašnjavati da nijedna sloboda nije apsolutna, te da je svaka sloboda ograničena slobodom drugih ljudi oko nas. Da moja sloboda da mašem rukama prestaje kod nečijeg nosa! Da moja sloboda da dodajem gas prestaje kod pešaka na pešačkom prelazu! Da moja sloboda da razmenjujem pljuvačku sa hordom nepoznatih pripadnika moje sekte prestaje tokom virusne epidemije!
Vaša verovanja i ubeđenja su vaša stvar, i vi svi imate slobodu da se ponašate u skladu sa tim svojim ubeđenjima i verovanjima sve dok time ne počnete da ugrožavate živote drugih oko sebe! Vaša sloboda prestaje kod života drugih ljudi!
Moja sloboda je da kažem šta mislim o vašim ubeđenjima i o vašem verovanju. To je isto sloboda koja, gle čuda, nikako ne umanjuje vašu slobodu da i dalje imate ta ista ubeđenja i ta ista verovanja. Ali ste vrlo grlati, i čak fizički agresivni, u upornim pokušajima da meni tu moju slobodu ograničite i u potpunosti oduzmete kmečanjem o vašim tananim osećanjcima.
S jedne strane zahtevate apsolutnu slobodu za sebe, da po cenu tuđih života radite šta god vi želite i hoćete da radite, a s druge strane zahtevate oduzimanje slobode svima drugima koji imaju drugačije mišljenje od vašeg i koji se usuđuju da iznesu svoje stavove o vašim zabludama.
Imate li stida, srama i osnovnog ljudskog morala?
Imate li, makar malo?
“… Imate li stida, srama i osnovnog ljudskog morala?
Imate li, makar malo?”
Šta će uopšte njima, stadu verujuščem i njihovim pastirima, tim neopevanom društvenim parazitima, takve kategorije kao što je stid, sram, pa i moral – na koji vazda polažu licencu i kojim se prse do iznemoglosti kad se nađu pritisnuti logikom, dokazima i naukom? Imaju svoj zamišljeni konstrukt kome su žrtvovali svakodnevno iskustvo i zdrav razum i kome se mole, a on im redovno i po pravilu prašta i odsustvo stida, srama, pa i morala, naravno – ako je to u svrhu veličanja “njegove slave” , čitaj blagoutrobija njegove zemne administracije. Stid, sram, moral… jednom rečju – savest, imaju oni kojima takvi imaginarni konstrukti nisu potrebni, koji nemaju user friendly bogove da im praštaju.