Autor: Snežana Mirić
Ne znam odakle da počnem niti kako da nastavim, a ponajmanje kako da završim. Ovu priču koju žarko želim da ti ispričam, priču ispalu iz naizgled običnog sna. Počnem i zastanem. Ispričah već toliko priča i većina mi ih prosto isklizaše iz duše, a kod ove sam zapela pa se vrtim oko prve reči.
A stalo mi je. Ne samo zbog toga što sam ti je u sebi već obećala, nego me goni onaj osećaj da sam joj dužna. Da je moram. Da mi je važna i bogom dana. Da sam ja u njoj i ona u meni. Cela ja. I cela ona. Kao i da je nužno da je baš ti znaš. Jer si i ti iz nekog od mojih davnašnjih sećanja izašao. Mnogo pre susreta i pre svake razmenjene misli.
Priča je reč po reč govorila, a ja nisam uspela da je zapišem. Kao da je utekla, a opet, osećam je čitavim svojim bićem i znam da se zapravo nije ni na milimetar odmakla od mene. Vijori mi se kao oreol i vuče mi se kao rep.
I najzad reših da je, neko vreme bar, ostavim da lebdi u tom prostoru oko mog oka, oko mog srca, oko grla iz kog ne izlazi. Jer se setih jedne značajne stvari:
Kad god bih razgovarala sa tobom, ostajala bi povremeno i neka ćutanja. Bilo da su stajala iza završenih rečenica ili dolazila kao prekid. A ja skoro uvek verujem u ono što sam čula tokom nečijeg ćutanja. Moje uho je podešeno na tu frekvenciju. I to je dobro. Jer da nije, iz mojih ustiju bi izletalo povremeno i ono što u datom trenutku i treba da ostane unutra. Zbog toga što imam tu nezahvalnu, neretko pogubnu osobinu da ne zadržim uvek ono što je bolje sačuvati neko vreme.
I tako - u tim razmišljanjima, odlučim samo da šumim. Da svoj najosetljiviji, najnevidljiviji, i često, najbolji deo, ostavim tu gde je. Ispod sjajne ljuske.
Onako kako to obično biva sa školjkama - znajući da uvek postoji uho koje će to moći da čuje ako, i onda kad zatreba.
