Autor: Anja Mijović
Priznajem, popeli ste mi se na vr’. Na vr’ vr’ova.
Da, od onoga što širite oko sebe, a koje se kosi s logikom. Zato što mi je dosta više floskule: Pusti budalu! Puštala, puštala, pa ste uhvatili zamajac i raširili se svuda, jer je neukom nacionu lakše, a nekako i lepše (da l’ zbog serbskog inata) da vam se prikloni.
Jeste, prihvatili smo masku, ona će štititi ljude oko nas.
Otuđili se nismo. To što se trenutno ne viđamo po kafićima, ne ižljubimo i izgrlimo ne znači da se manje volimo. Viđamo se po kućama. Evo sa’će ti nacrtam. ’Nači, dođe mi drugar: ,,Đes, prijatelju, 100 godina, eee!“ Dodirnemo se pesnicom il’ ga šutnem u cevanicu ako mi je baš falio. Ondak peremo ruke, šjednemo za astal i udri u priču, tu je meze, tu je vatrena voda. Đe problem? Nismo se zagrlili? Nismo. Tragedija.
Ne gledam televiziju nit mejnstrim medije. Već odavno. Da nema utakmica, pa gosn muž bistri, ne bih ni držala televizor u kući. Ne zanima me šta ima da kaže bilo koji dr blizak vladajućoj vrhuški. ’Nači, omašio si skrouz. A sad činjenica da ti misliš svojom glavom me ne plaši koliko jedi, jer očigledno niš’ razumno ta glava ne proizvodi.
Verujem samo i strogo svom intelektu. Imam dobro razvijenu intuiciju, a ona obavi pola posla. Kako smo narod raštrkan po svim tačkama zemljine kugle, imam prilike da vidim i čujem kako je tamo negde, pa znaš, šesto čulo obradi informacije, posloži po fiokama i donese sud. Pride, tu je i Gugl. Sve informacije su tu na izvol’te, samo je pitanje ko je kol’ko vispren da presudi je l’ gleda u populističku močvaru il’ naučnu studiju.
I da ne bih ti glavu otkinula. Da sam vlast, ja bih te kaznila. Po džepu, bajo moj! Pa, izvoli, širi nebuloze kad baš voleš, al’ diži kredit, vadi bubreg da platiš što magarce navlačiš.
Ljudski duh je tu, jedi činjenica da ti takav ceniš da si video širu sliku i zaveru opakih. Do slobode ne možeš doći bolestan no zdrav. Sad bi trebalo svi da se udružimo da pandemiju ugasimo da bismo kasnije bili slobodni, ali zdravi. A bre.
Jedi me što misliš da se plašim, jer štitim i sebe i svoje, a čak i nepoznate. Taj nivo tvoje samoživosti mogu prepisati samo strahu od nepoznatog. Tol’ko se se uprpio da je zdravije po tvoju psihu da problem negiraš. Rek’o bi čovek da si pička. Orginal. Il’ što bi rekla moja Mila: „Peezda.“
Nekolicina bliskih osoba je bilo zaraženo i jedva su pretekli. Uverih se svojim očima, ušima i srcem da je Kovid 19 opasan virus.
Bojim se da mi se moji najdraži ne razbole, zato delam onako kako jedino mogu: maska, distanca, pranje ruku.
Da ti teta Anja objasni polako i natenane. Sad je pandemija. Sad. Neće trajati do kraja života. Trajaće do vakcine. Kad se svi vakcinišemo, vraćamo se u normalu. Pre toga joks koliko god ti urlao u vrletima fejsbuškim. Nećeš vakcinu? Oki, aj onda potpiši izjavu da se nećeš ni lečiti u zdravstvenim ustanovama u slučaju da te „izmišljeni virus“ spopadne i overi to u opštini. Dok ne vidim crno na belo da si to izveo, smatraću da laješ u vetar.
Nismo pičke, jer shvatamo svet u kom smo. Da te podsetim, i moja i tvoja generacija je jurila telima na nišane. Očigledno nisi ti, jer si se usudio da zaboraviš svu prolivenu krv devedesetih. E sad, da li bi ti dozvolili da im obrišeš buljsona – sumnjam. Ti si taj koji si ih smetnuo s uma.
A kako se za moje najmilije bojim, ja bih (da sam neka vlas’) sve vas kažnjavala drakonski. Vadi bubreg, plati globu.
Pa da jednog dana, kad i Kovid bude horor priča iz prošlosti, prepoznajemo ko je uprkos strahu bio hrabar, a ko pripadnik jednobubrežne nacije.
No sreća tvoja, ja nisam vlast.
