Autor: Aleksandra Anja Mijović
SCENA DRUGA
/Pali se svetlo. Dnevna soba. Ulazi Miša, u elegantnom odelu i sa aktn tašnom u rukama. Soba je prazna, što ga začudi. Odlazi do kuhinje i vraća se./
MIŠA:-Bojana! Bojana! Gde si?-
BOJANA: (iza scene) -U kupatilu!-
MIŠA:-Gde su deca?-
/Ulazi Bojana u kućnoj haljini. Jedva se vuče i drži se za stomak. Seda na stolicu./
MIŠA:-Šta ti je?-
BOJANA:-Televizija.-
MIŠA:-Šta je bilo?-
BOJANA:-Nešto iz Krajine... Nemoj da me podsećaš.-
/Miša sedne pored nje i gleda je sažaljivo. Nežno je uhvati za ruku. Bojana ga zbunjeno pogleda. Mišu taj pogled naljuti i on pusti njenu ruku./
MIŠA:-Gde su deca?-
BOJANA:-Otišli... Prodaju video.-
MIŠA:-Prodaju video?! Pa, jesam li ja njima rekao...-
/Bojana zavrti glavom i okrene se na drugu stranu. Mišu to još više iznervira. On ustaje sa stolice i počne da šeta po sobi. Bojana ne obraća pažnju./
MIŠA:-Pa, gde to ima, da mi deca budu šverceri...-
BOJANA:-Bolje nego alkoholičari.-
MIŠA:-Ne, Bojana, to si ti kriva! Ti im sve dopuštaš!-
BOJANA:-Ja?!-
MIŠA:-Jeste. Da ih ti nisi razmazila, sve bi bilo u redu...-
/Bojana se hvata za glavu i vrti glavom levo-desno./
MIŠA:-Jeste. Eno, od mog kolege sin, završio dečko fakultet u roku. Već se zaposlio i radi.-
BOJANA:-Preko veze. Tvoj kolega je... kako kažu deca... ono...-
MIŠA:-Ma, 'ajde, molim te, Bojana, nije tačno! Nego, je dečko vredan. Znam po priči, učio je dan i noć. I ja sam tako. A ne da sam čekao da mi sve padne s neba. Ja...-
/Bojana izgubi strpljenje i ode u kuhinju./
MIŠA:-Dobro, kakav je to način...-
/Bojana se vraća. Seda za sto./
BOJANA:-Šta ćemo sa Peđom?-
/Miša se naglo snuždi./
MIŠA:-Ne znam. Stvarno ne znam...-
BOJANA:-On je postao zavis'an. Promenio se. Nezadovoljan je... Tužan. Ne mogu tako da ga gledam. I predložila sam mu lečenje. Znaš li kako je planuo na mene. To više nije moj sin. Da nije bilo Igora, on bi me udario. On propada. A ja ne znam kako da mu pomognem. Znaš li koliko me to muči...-
MIŠA:-I mene isto.-
BOJANA:-I tebe, ali nisi ni pokušao da razgovaraš s njim. Možda bi tebe i poslušao...-
/Pauza. Miša zuri u pravcu publike./
BOJANA:-Šta ćemo za Ivanin rođendan?-
/Miša se naglo prene iz razmišljanja./
MIŠA:-Kako stojimo s lovom?-
BOJANA:-Šta pitaš, kad znaš.-
/Miša opet zauzima pređašnji, nabusiti stav./
MIŠA:-Moramo da se dogovorimo šta da radimo. Taj rođendan moramo da proslavimo. Ako nemamo love, moramo da zajmimo.-
BOJANA:-Već smo u dugovima do guše.-
MIŠA:-Tako smo počinjali ti i ja. Samo, to si zaboravila. I kad je, molim te, bilo da nije bilo? Ali sad je tebe uhvatila dešperacija, postala si ista k'o ovi klinci, samo kukate! Gde je ona moja Bojana iz šezdesetosme? Imala si osamn'est, maturantkinja, gurala si se na fakultet sa starijima. I slavili smo taj tvoj osamn'esti u Kapetan-Mišinom zdanju, sa celim mojim društvom. Ej, tamo smo slavili, a ni mi nismo bili bogati. Ivi sada ide osamn'esti. Ako treba i nemoguće ću da uradim da dete uđe u ovaj svet sa nekom srećom, sa nekim dostojanstvom, sa nekom idejom o tom svetu,sa nečim što će joj dati nade i snage i...-
BOJANA:-Mišo, nisu nam deca glupa. Oni znaju šta se događa...-
MIŠA:-Nisi im, valjda, rekla da sam na prinudnom?!-
BOJANA:-Nisam. Ali ne možeš stalno da im pričaš da je sve u redu, da smo puni para. Samo praviš budalu od sebe.-
MIŠA:-Biće bolje. Impex je propao, jer se nismo snašli, ali naći ću ja rešenje. Biće bolje...-
BOJANA:-Nisam ni ja glupa, Miloše.-
MIŠA:-Pozajmiću novac od Kovjanića. Sramota me da u pedesetoj, vajni direktor, stalno kamčim od majke.
BOJANA:-More, kakvi Kovjanići! Nada stukla sve kod Dafine, pomor u kući. Umesto da se nekako snađeš i ti. Toliki svet nešto radi, nešto muva, a ti samo filozofiraš. Ne živi se od sećanja, Miloše...-
MIŠA:-Da, još bi trebalo i ja da zakačim... Kako ono... Da, kajle da zakačim, pa na ulicu...-
BOJANA:-Ne viči.-
MIŠA:-Kako da ne vičem?! Sve sam probao i još probam i uvek ja grbav! Pa dobro, onda, Bojana, majku mu, jel' ti ja ličim na šverc-komerc?!-
BOJANA:-Ličiš mi na mort-komerc, moj Miloše.-
MIŠA:-E, sad, stvarno slušaj...-
BOJANA:-Nemam više živaca.-
MIŠA:-A ja imam?!-
BOJANA:-Mišo, smiri se. Gde ti je nifelat?-
MIŠA:-Jeb'o te nifelat! Ja kajle?! Ja na Bulevar?! Jel' to hoćeš?!-
/Čuje se zvono. Miša otvara vrata. Ulazi Bane./
BANE:-Dobro veče. Ja došao po Ivanu.-
BOJANA:-Zdravo, Bane. Ivana je otišla sa Igorom. Brzo će da se vrate. Sedi.-
/Bane klimne glavom. Miša se savlađuje i odlazi u kuhinju./
BOJANA:-Gde je izvodiš?-
BANE:-Idemo u pozorište.-
/Mala pauza. Bane primećuje da je atmosfera zategnuta i postaje mu neprijatno. Bojana to shvata i pokušava da olakša mladiću./
BOJANA:-Kako napreduje arheologija? Jel' iskopana neka zanimljiva koska?-
/Bane se osmehne./
BANE:-Teta Bojana, arheologija nije samo kopanje kostiju.-
BOJANA:-Nego šta je?-
BANE:-Šta je arheologija je moje omiljeno pitanje. O tome mogu da vam pričam do prekosutra, ali pošto će Ivana uskoro doći...-
BOJANA:-'Ajde, pričaj. Baš me zanima, pošto je i Iva izabrala taj put.-
BANE:-Vidite, kad se iskopa neka zanimljiva koska, kako vi kažete, onda se ona proučava. Čitajući je, saznajem kakav je bio taj naš praistorijski predak. Što više saznam o njemu, toliko više upoznam sebe. Čovek iz neolita nije se mnogo razlikovao od mene ili vas. Bili su čak i bolji od nas. Sve tamo do bronzanog doba nema traga od tvrđava, nema oružja. Znači,niti su se branili, niti ih je iko napadao - nisu ratovali. A posle je došla civilizacija i evo...-
/Ulazi Miša sa poslužavnikom na kojem je kafa. Seda za sto./
BOJANA:-E, vidiš to nisam znala. I?-
BANE:-Između ostalog, imali su razvijenu trgovinu. Na iskopinama blizu Trstenika, nađeni su nožići koji su izrađivani od jedne vrste polu-dijamanata, kao što su u Maloj Aziji nađene neke stvari koje su izrađivane od minerala, koji tamo ne postoje...-
MIŠA: (znalački) -A Mala Azija je početak svega...-
BANE:-Nije. To tvrđenje je opovrgnuto. Balkan je kolevka svega. Centralni Balkan, gde se upravo nalazi Srbija. Ovde je sve počelo. Dok ostali deo Evrope, uopšte sveta, nije bio naseljen, ovde su već uveliko živeli neki naši preci...-
MIŠA:-Kako?! Sloveni su došli u šestom veku.-
BANE:-To je pitanje.-
MIŠA:-E sad...-
BOJANA:-Čekaj, Mišo... A što je baš ovde sve počelo?-
BANE:-Da krenemo od najprostijih stvari: Podunavlje, dakle, tlo gde su živeli naši preci, ima dve reke. Zatim, plodnu zemlju. To su dve osnovne stvari...-
MIŠA:-A kako to da nismo najrazvijenija zemlja na svetu?-
BANE:-Drugi narodi to nisu dozvolili. Odavde nikada nije počela nikakva najezda, nego obrnuto. Uglavnom sa Severa, Istoka ili Zapada. Zašto, ja ne umem da odgovorim baš najbolje. Šta im je trebao baš ovaj Balkan?-
MIŠA: (opet znalački) -Hitler je hteo izlaz na more.-
BANE:-Recimo. A onda se postavlja pitanje, šta su hteli Austrougari? A šta su hteli Turci? Na Balkanu su bili ili ratovi i razaranja ili velika kulturna zbivanja. Nikada nije postojala sredina...-
BOJANA:-A zašto?-
BANE:-E vidite, zato sam ja upisao arheologiju. Svi mi težimo da saznamo zašto... Balkan je jedna velika zagonetka...-
/Gasi se svetlo. Slajd gitara sa prizvukom balkanskih melodija./
SCENA TREĆA
/Pali se svetlo. Ivana se češlja. Čuje se zvono. Ivana otvara vrata. Ulaze dva dizelaša./
PRVI:-Dobar dan.-
IVANA:-Dobar dan.-
/Dizelaši razgledaju sobu./
PRVI:-Da li je Igor Stojković tu?-
IVANA:-Nije. Trebalo bi da stigne svaki čas. Uđite... Izvolite... Sedite..-
/Dizelaši posedaše. Ćute./
IVANA:-Čime mogu da vas poslužim?... Hoćete kafu?... Sok?...-
/Dizelaši ćute./
IVANA:-... Pa, ne znam... Nemam ništa drugo u kući...-
/Pauza. Posle jedno minut, prvi pogleda na sat. Zatim ustaše i krenuše ka vratima. Ivana ih zbunjeno prati pogledom./
PRVI:-Hvala, doviđenja.-
/Drugi klimnu glavom ka Ivani./
IVANA: (zblanuto) -Doviđenja.-
/Njih dvojica odlaze. Gasi se svetlo. Slajd gitara svira nešto sporiju melodiju./
Nastaviće se...
