Vođa legendarnog Lačnog Franca Zoran Predin za Radio Karantin podkast govori o mladosti koja se probudila i želji za promene, o novom povezivanju ljudi u zemljama bivše Jugoslavije, o inspiraciji tokom karantina i o još uvek aktuelnim porukama jugoslovenskog Novog talasa.
Zoran Predin kaže da je pandemija u Sloveniji završena i da očekuje da se uskoro vrati u koncertne dvorane, ali i da su se mnoge stvari promenile. On je učestvovao na četiri biciklistička protesta u Ljubljani i smatra da se ovi protesti omasovljuju. Iako mu se čini da slovenački premijer Janez Janša želi neku vrstu pomirenja i pregovora sa nezadovoljnim građanima, Predin smatra da se oni na ovim protestima moraju izboriti za što skoriji povratak na birališta. „Ono što je bilo ispod pojasa je to da su se ove pandemijske okolnosti iskoristile za učvršćivanje i menjanje nekih državnih stvari i da smo mu to, zapravo, najviše zamerili. Probudili su se mladi ljudi i oni su počeli razmišljati o tome da bi sada bilo vreme promeniti svet. Ekologija je izašla u prvi plan, kao i socijalnije društvo od ovog koji je turbo-kapitalizam doneo u naše krajeve. Sanjali smo o tome da živimo u demokratiji, a pokazalo se da su nekadašnji režimski funkcioneri, koji se sada prikazuju kao demokrate, još gori od onih originalnih.“
Predin je čest kritičar privatizacije javnih dobara, pre svega zdravstva i školstva, obično prvih meta kapitalizma. „Nas je spasilo javno zdravstvo i svuda se pokazalo da, gde je postojalo organizovano javno zdravstvo, tamo je bilo malo ili manje žrtava. Vremena su se promenila i sada je teško prodavati smisao privatizacije nekih javnih dobara. Što se školstva tiče, puno se menja istorija i te promene koriste onima koji su u nekom trenutnom biznisu ili vlasti i one nemaju veze sa istinom. Školovanje mora biti za sve jednako i mora se temeljiti na istini.“
U pesmi Lačnog Franca Naj ti poljub narišel ustnice Predin peva o tome kako je tri dana strašno daleko. Za Radio Karantin priča o svojoj percepciji vremena tokom karantina. „Ja sam mislio da će te promene biti veće i jače, a onda sam pomislio na Sarajlije koji su četiri godine bili zatvoreni u svoje stanove i kako je to uticalo na njih kada se završilo. Što se tiče inspiracije, ja sam pao u nekakvo stanje gde su sve pesme koje sam pokušao napraviti zvučale tužno, ljuto i karantinski. I onda sam rekao da to neću sada, da hoću to da svarim i ostavim za leto. Napisao sam roman, tako da ću se možda na jesen svojoj publici predstaviti i kao pisac romana.“
Ipak nova pesma „Naša krv nikad neće biti bela“ zvuči optimistično i poletno. Predin kaže da je ovu pesmu hteo da objavi kasnije, ali da su ga neki potezi vlasti motivisali da je ipak objavi sada i, kako kaže, ona je postala jedna od himni protesta. „Vrhovni sud u Sloveniji je poništio jednu tužbu iz 1945. kojom je osuđen general Rupnik, koji je bio belogardejac, domobran i Hitlerov sluga. To me je potpuno uzbudilo. Ja sam veliki pristaša partizanstva. Partizanstvo ne dam. Divim se svakom ko je skupio dovoljno hrabrosti da ’41. ustane od stola, obuče duge gaće i vunene čarape, ode u šumu i tamo živi kao životinja, gde može izgubiti život boreći se za ideale da se svet može promeniti na bolje i ne dam partizane. Pesma peva o hemijskim procesima koji su naučne činjenice – dok voda bude mokra, dok more bude slano, dok se jutro bude rađalo ujutru, naša krv nikada neće biti bele boje. I ja mislim da su svi dobro shvatili o čemu ona peva i pesma je postala veoma popularna. Moj sin Rok je napravio fantastičan video. On je dok je bio u Londonu radio za Roling Stonse i jedva sam ga naterao da ukrade malo vremena i za mene.“
Pandemija je zaustavila onaj najkomercijalniji deo muzičke industrije, koncerte. Materijalna šteta je ogromna i milioni ljudi su u egzistencijalnoj krizi. Predin kaže da je od razbijanja jugoslovenske muzičke scene tokom ratova devedesetih, ovo verovatno najveća kriza muzičke industrije u njegovoj karijeri. „Tokom ratova devedesetih se industrija raspala na manje scene, Lačni Franz je bio Jugo bend i Jugo brend i tada je sve skupa stalo. Sada se pojavio ovaj zdravstveni problem i ljudi se moraju privikavati na novu realnost. Veći problem je ekonomske prirode jer su se sve države zadužile i potrošile pare i nastupa ekonomska kriza. Koncerti i utakmice, pozorišne predstave i izložbe u budžetu dolaze na kraju i kada nestane porodičnog budžeta, nestaće i para za ulaznice. I to je ta druga faza koja će nas uhvatiti na jesen. Što se bendova tiče, pobediće bendovi koji su za gledanje, bendovi za oči, komercijalni bendovi koji imaju vizuelne atribute. Oni bendovi koji se temelje na pravoj rokerskoj energiji, oni će početi ponovo možda tek sledeće godine. Ja imam sreću da dosta nastupam kao kantautor, znači, sam sa gitarom, tako da ću se nuditi svuda gde to bude bilo moguće, jer ja od toga živim, ja nemam drugih prihoda.“
U „Praslovanu“ Predin je pevao „zajebali ste sve što se zajebati dalo“ i da će to opet učiniti. „Pa nažalost, već su dva puta zajebali i plašim se da će ponovo. Mlada smo društva, Skandinavcima je trebalo dvesta godina da se etabliraju i počnu da žive na neki drugi način. Verovatno ćemo i mi, ali će do tada biti još veselo. Ona pozitivna promena koju je ova pandemija donela je da nas je ona povezala. U jednom trenutku kada smo se svi našli u istim govnima, razlike su nestale i evo baš danas to što nas smo nas petoro povezani [dok radimo intervju preko skajpa], moramo zahvaliti toj pandemiji. I ono što je najvažnije, a što ni jednoj vlasti nije drago, počeli smo komunicirati direktno jedni s drugima, a u ovoj direktnoj komunikaciji nema fejk njuza. Baš ovom novom tehnologijom moći ćemo da dogovorimo neke stvari direktno, bez institucija koje su se nabacile i ubacile u naše živote. Vidim mogućnost i za bendove da se povežu sa scenama u Ljubljani, u Pančevu, u Zagrebu itd. Takođe, one tužne devedesete su raselile po čitavom svetu nas Balkance – u Čikagu živi petnaest hiljada Srba, u Dablinu sedam hiljada Hrvata, Prag je pun bivših Jugoslovena i činjenica je da se sada tamo na komercijalnim temeljima mogu organizovati koncerti, što je nekad bilo nezamislivo. Mi smo pozvani da sviramo u Čikagu ili Torontu bez posredovanja ministarstava inostranih poslova već u direktnim kontaktima sa ljudima.“
Poruke osamdesetih i Novog talasa i dalje su aktuelne, smatra Predin, iako su, čini se, u potpunoj suprotnosti sa time kako svet danas izgleda. „Sve su se poruke novog talasa osamdesetih temeljile na bazičnim postulatima francuske revolucije – egalite, fraternite, liberte. To je nešto što kapitalizmu i marketingu dosta smeta - ima tu socijalnu notu koja u biznisu samo smeta. I sad je bilo nužno da se, uz pakovanje nove demokratije koju smo stvarali u ovim svojim novim državama, izbaci to što je smetalo i da se radi samo ono što marketingu treba. Tehnologija Jutjuba je napravila da je broj lajkova postao znak kvaliteta, što je posvađano s pameću, i jednostavno je ambalaža postala važnija od sadržaja. Svi su postali isti i izgledaju isto i sve je manje onih koji razmišljaju svojom glavom i to sistemu treba. Znači, birači - birači koji će verovati medijima i glasati. Tako se promenila Amerika, tako je Tramp došao na vlast i sada Trampa kopiraju svi. Ovi bivši komunisti, koji su sada najveće demokrate, pokušavaju vladati na isti način kao Tramp. Tu su poruke iz novog talasa apsolutno žive i na mestu. S druge strane mi je potpuno jasno da nekim novim klinicima ide na kurac ovaj naš novi talas, ali dok ne bude boljih, ne dam ove.“
Predin smatra da je današnjim muzičarima mnogo teže nego njima, između ostalog i zbog toga što nemaju vremena za godinu-dve neodgovorne mladosti. „Mi smo se mogli zajebavati, studirati godinama, putovati svetom, živeti od roditelja i nekog studentskog rada i sve je bilo opuštenije.
Kad si došao na neki nivo prepoznatljivosti, na neku scenu, ako si održavao kvalitet to je bilo dovoljno. Danas mladi ljudi već u osnovnoj školi moraju razmišljati o tome od čega će živeti i bačeni su u ralje kapitalizma i borbe za posao. Kada govore o tome kako koriste nove tehnologije u promociji svoje muzike, muzičari danas moraju biti svesni i da ta tehnologija iskorištava i njih – te tehnologije će ih vinuti do neba, ali i spustiti na zemlju onog trenutka kad bude došao neko novi, i to se mnogo brže menja nego što se menjalo u naše vreme. I zato je njima puno teže. A savet starog prdonje njima bi bio da rade ono što oni misle da je dobro, nezavisno od kritičara i toga šta drugi ljudi kažu. Ako njima to odgovara i ako oni iza toga staju i kažu „to sam ja“, onda je to – to. Sve ostalo je igra slučajnosti i napornog rada. Za par godina će se i sami promeniti i malo drugačije gledati na neke stvari, ali ona nužda i uzrok zbog kojih rade tu muziku, ona mora ostati nedirnuta.“
Predin kaže da nije jugonostalgičan, ali da veruje da ljudi u regionu definitivno imaju nešto zajedničko. “Vidim po mladim ljudima iz Slovenije, kada odu u Beograd i po njemu tumaraju par dana, da im se to dopada. Svoj mladi bend sam nedavno, znajući da se bend kali na točkovima, stavio u kombi i prvi put odveo u Srbiju. Svirali smo u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Užicu. U nedelju veče nisu se hteli vratiti kući. Za njih je to bilo potpuno novo iskustvo, drugačiji temperament i reakcije. Mislim da će sada imati prilike da ovo o čemu mi, njihovi roditelji ili bake i deke pričamo, da dožive u druženju i saradnji. Pokazalo se da ipak imamo nešto zajedničko, možda neki ne znaju da to postoji i kako se zove, ali kada se desi direktan kontakt, onda shvate da to postoji.“
Podkast Radio Karantin postavlja nove epizode jednom nedeljno a u medjuvremenu objavljuje i lične priče slušalaca iz celog sveta o životu u pandemiji.
Razgovor vodili: Marija Belić-Bibin, Jelena Visser i Aleksandar Kocić.
