Autor: Snežana Mirić
Kad god bih razgovarala o tome sa nekim od bližnjih, govorili su mi kako se i njima to događa: to, da imaju neku potpuno imaginarnu slutnju da će im se život iznenada okončati. I da im se to obično događa noću kada spuste glavu na jastuk, kada zatvore oči i kada ih spopadnu neke zloslutne misli.
A meni ne.
I ja bih naravno, ponekad imala te misli o umiranju, ali na sasvim različitim mestima i uglavnom po danu: dok kuvam, peglam, dok se šetam obalom ili putujem. I onda pomislim: šta je trebalo još da uradim? Da umrem sad, šta će ostati nedovršeno, propušteno, nespremljeno? Šta treba da pobacam od stvari koje stoje zavučene po ormanima i kutijama, šta da pospremim pa da olakšam onima koji ostaju, da me ne psuju mrtvu? I da se ne postidim tek umrla.
I bacim se na posao, dobijem nekakvu ludačku snagu da raspremam po kući. Počnem da se vrtim, ali onda ubrzo shvatim da je to okretanje u mestu jer ne bacam išta.
Fotografije, pomislim. Fotografije su po kutijama i većina ih je neuređena, a trebala bih da ih poređam hronoliški, trebala bih da upišem neke datume, mesta, imena ljudi - da bi moji naslednici znali ko je ko i gde je šta snimljeno. I onda raspazarim te kutije i izručim tu gomilu slika, te počnem pažljivo da ih razgledam.
Pa mi navru sećanja, osmeh mi se sam namešta na lice i po koja suza.
I donosim odluku čvrstu i jasnu kao dobar dan:
Neću još umirati.
