Autor: Snežana Mirić
Kad govorite o tački u kojoj se spajaju dve kulture, dva sveta i uopšte dve neke krajnosti, to je kao da pričate o mom dragom. Jer on je upravo takav - čovek prepun raznih suprotnosti. Na ranu da ga previjete, nežan, osećajan i saosećajan, uvek pritrčava da pomogne i znanima i neznanima i zaboravljenima i napuštenima. Slab je na trudnice, decu i starce - na nemoć kao takvu. A tek na životinjice, posebno one što su od fele ,,ničija deca", kojima se na ulici redovno obraća raspilavljenim glasom: ,,Pa gde si mi ti, dronjo?"
Sve češće mu zasuze oči ili zastane knedla u grlu kad gleda neki film ili sluša muziku koja ga posebno dotiče.
Na telefonski poziv javlja se skoro pevajući: ,,Ko mi je to?" i redovno isprepada ili bar zbuni onog s druge strane žice. Obično nekog nepoznatog, prodavca koji se taman spremio da rafalnom paljbom izreklamira ono što nudi, ili bankarskog činovnika, ili pak nekog davnašnjeg poznanika koji ga je ,,ugledao" dok je prelistavao svoju kupusaru. Ah da, i on takođe ima rukom pisan telefonski imenik, iako sam mu uredno ukucala sve, njemu značajne kontakte u mobilni.
- Moj mozak to odbija i šlus! - ume da kaže.
- Ja nisam čovek kompjutera i tehnike, mene to zamara, nervira i nimalo me ne privlači. Likuje kad se istroši baterija pa s neskrivenim ponosom izvuče svoj bekap u vidu džepnog notesa iz kog obavezno ispadaju i kojekakvi papirići.
Jednom zgodom je s neke operske turneje po Grčkoj, bilo je to doba bez vajbera, rešio je da mi napiše poruku. Otvorim, piše: ,,Mico". Skrolujem - nema dalje. Pozovem.
- Mico, nije ovo za mene, ženo, dvadeset minuta kuckam, počeše da mi se javljaju silni neki ljudi.
- Šta mi se ti javljaš, u romingu sam?
- Pa zvao si me.
- Ko te je bre zvao?! Nisam te ja zvao, ja pišem svojoj ženi, ajd zdravo! Odustao sam. Dao sam tvoj broj telefona trombonisti i hornisti, to su mi cimeri, a dao sam ga i još nekim ženama iz orkestra, oni će povremeno porukama da ti javljaju šta ima.
Lepo.
Po povratku sam ih sačekala ispred Narodnog pozorišta dok su me, osmehujući se, zagledali izlazeći iz autobusa. Poklonila sam im se uzvraćajući osmeh i uz reči: - Hvala skoro svim članovima orkestra beogradske Opere, što su učestvovali u mom ljubavnom životu. Da bi' mogla da budem srećnija... Kikotanje.
Prošlo je od tada podosta vremena, i reših jednom da mu otvorim profil na fejsu. Ali ubrzo se ispostavilo da to i nije bila tako mudra ideja, jer sam osim svojim, sada imala da hendlujem i njegovim profilom i prenosim mu poruke, pozdrave, odgovaram na iste, puštam video snimke, te nakon nekog vremena ispisah na njegovom zidu poruku kako sam ja vezista u kući, te da se imaju meni i obratiti, budući da on i ne koristi svoj profil.
Bezuspešno smo i deca i ja pokušavali da ga privolimo da počne da barata tehnikom, uskopistio bi se kao dalmatinski magarac u podne, pa ni makac! Istina, napravio je mali iskorak u vidu savladavanja nekog šahovskog programa i čitanja vesti, ali pisanje, kuckanje, razgovori uživo - jok! Ona njegova tamna strana Meseca ne popušta.
- Dobro, bre, Miriću, rekoh mu, ne jednom, pa ti si širok čovek, obrazovan, pametan, proputovao svet, što si tako neumoljiv i nedokazan kad su ove stvari u pitanju?
- Kad su ove stvari u pitanju nisam širok, vrlo sam skučen i nameravam takav i da ostanem - teatralno, vrlo polako i namćorasto bi mi odgovorio svaki put na isto ili slično pitanje.
Kad nas je sila tekuće epidemije uterala u kuću, valjalo je osmisliti još neku rabotu kojom bi se zanimao u dokolici. I baš kad sam počela da pravim planove, stiže mi poruka u mesindžeru - javlja se njegov drug iz vojske. Okuplja, kaže, sve stare znance, celu klasu , radio-telegrafiste iz Sarajeva '77, te eto, konačno pronađe i njega - mog muža, te pročita poruku koju sam ispisala na njegovom zidu, pa je bio slobodan da mi se javi...
To je bio dovoljan razlog da svom mužu, milom ili silom, instaliram vajber i prepustim ga zaboravljenim drugovima koji ubrzo počeše da se javljaju jedan za drugim.
Jutros dobih zvaničan poziv da uđem u njihovu FB grupu ,,Telegrafisti, oktobarska 77", te me od danas komotno smatrajte vezistom i Marom partizankom. Pletenice nemam, poruke ne žvaćem i ne gutam, zmije u šikarama ne nazivam sestricama, za sada samo ćutim i gledam. Da l' je soko pozvao orla, da l' je orao piknuo sokola? Ćutim iz prikrajka i ne oglašavam se.
A ako li počnu da pričaju junačke priče iz vojske, ubaciću im jednu o porođaju, što reče moja drugarica Zoka, prosto radi ravnoteže.
Pa i meni je korona, drugovi.
