Snovi u doba korone
Autor: Slavica Bogić Mijović
Do juče je sve bilo u redu.
Mislim, nije da je bilo u redu generalno, bilo je u redu u mojoj glavi.
Rutina se ustoličila. Ustaneš, probudiš podmladak da siđe po hleb i izvede gospojicu Laru, napraviš doručak, malo pospremiš, napraviš ručak, malo na net, pogledaš nešto na TV-u, pročitaš neku knjigu, odremaš posle ručka.
E, od juče mi ovo poslednje počinje da pravi probleme.
Prvo sam juče sanjala kompletnu seriju u kojoj su se izmešali ,,Otpisani", moja nemogućnost da odem do Surduka, trenutna situacija u zemlji i...
Sanjam da sam u samoposluzi. Tu je i moja mama i moje najstarije dete. Samo što je moje najstarije dete u snu beba. Uspevamo nekako da uđemo u samoposlugu i nakupujemo - nešto.
Bliži se policijski čas. Na licu mesta nalazim nekog lika koji će da odvede mamu i potomka na sigurno i pored policijskog časa, a ja krećem ka autobuskoj stanici da se iz Niša (otkud mi sad Niš?) vratim za Beograd.
Čas je počeo, al' ja furam dalje iako nemam propusnicu. Prolazim pored nekog mosta. Tu su i panduri koji nekim trakama zatvaraju most - uskoro niko neće moći iz grada. Žurim kroz park. Nalećem na pozornika. Pita me za propusnicu, rekoh: ,,Nemam vremena da je vadim, pobeći će mi autobus!" i on se sklanja i propušta me.
Stižem na autobusku stanicu, znam da ne mogu u autobus bez propusnice, al' uzdam se da me vozač poznaje. Vidim autobuse, al' naravno, moga nema. Vidim jedan sa natpisom prevoznika koji, inače, vozi za Surduk, kako odlazi. Pitam neku tetu u uniformi je l' to moj autobus? Naravno da jeste! Vidi da sam u šoku što sam ga propustila pa me teši da ne brinem, tu je Joca, on će da me izvede iz grada a možda i stignemo na autobus? ,,Ajde, Joco, učiteljka nema gde da noći, povezi je!" (,,Učiteljka"? Tako su me zvali, iz zafrkavanja, kad sam predavala u Požarevcu davno, davno a sad sam valjda u Nišu? Ništa mi nije jasno.)
Srećno prihvatam, kad se pojavljuje Joca. Čikica sa mopedom, ono model Tomos, niži od mene za pola glave. Sedam na to čudo i krećemo u poteru za autobusom koji je, je li, krenuo da izađe na autoput. Sve vreme razmišljam kako će Joca s ovim čudom na autoput i kako će TO imati benzina od Niša (ma otkud mi samo Niš?) do Beograda. Tu mi, Joca, usput, objašnjava da ni nećemo na autoput, nego ćemo okolo, kroz neka sela, pa dokle stignemo...
I vozimo se mi tu kroz neka sela, zaustavljamo pred nekim kućama gde Joca nešto brzo menja sa onima koji izlaze, pa vozimo dalje.
Već sam se pomirila da nikad neću stići kud sam pošla kad pred nama, na puta, patrola upravo zaustavila neki minibus. Iz minibusa izlazi cela grupa mladih sa nekim natpisima i priča nešto na engleskom. Panduri zbunjeni, pokušavaju da se sporazumeju, na kraju zaključuju da su to ,,neki ludi umetnici" i mahnu im da prođu, a mi prođemo vozeći paralelno sa njima na strani suprotnoj od pandura. Joca im signalizira, minibus staje, Joca se nešto domunđava sa vozačem i kaže mi: ,,E, super, ovi idu za Beograd i primiće te. Ajd' ćao!"
I eto mene u minibusu punom nekih britanskih omladinaca koji me teraju da ih učim srpski. Naravno, svi su zgurani, niko nema masku i svi su u fazonu: ,,Ma kakav virus, mi imamo nastup!" E, tu me je, srećom, ćera pozvala telefonom i probudila.
Dobro.
Bilo, ne ponovilo se.
Legnem danas popodne intenzivno se nadajući da ću samo da dremnem, bez snova, kad…
Ovog puta sam izašla iako znam da je policijski čas. Pošla sam po neki Smoki. (Ja ni ne volim Smoki!)
Prošla sam nekako između zgrada, kupila punu papirnu kesu tog čuda i sad se šunjam nazad ka stanu.
Naravno da naletim na pandura na sred igrališta. Stoji iznad mene, nekako strog, i pita: ,,Znaš li da je policijski čas?" Znam. U očajanju dižem onu kesu i kažem: ,,Eno, tamo stanujem, nosim deci!" i on me pusti. Uf!
OK, krenem ka tom ,,tamo" i shvatim da ,,tamo" uopšte nije moja zgrada, ni moja bivša zgrada nego zgrada mog drugara u susednom bloku! Besna na sebe što sam pogrešno skrenula, krećem ka svom bloku i završavam na potpuno drugom kraju Novog Beograda.
Da skratim - jurcala sam uokolo, nalazila zgrade koje liče na moju ali nisu moja, ulazila u ulaze za koje sam bila ubeđena da su moj, pa tek u liftu shvatala da nisu i onda otkrivala da je to neki potpuno pogrešan broj na drugom kraju Novog Beograda. I onda opet sakrivanje, prolazi između zgrada, dok usput gledam kako ogromni vanzmealjski brodovi bešumno klize iznad grada i ispuštaju neki crni dim koji obavija sve a zgrade koje poznajem pretvara u neke vanzemaljske kule a ljude u vanzemaljce. Sve, osim pandura s kojima se, naravno, i dalje sve vreme igram žmurke… A, da, u jednom trenutku sam, čak, nekom nepažljivom vanzemaljcu maznula neki vanzemaljski motor pa sam jurcala na tome pokušavajući da preteknem one brodove i pandure i da nađem svoju zgradu pre nego što je promene!
Na kraju se nekako probudim i zaključim da do daljnjeg neću kuvati pasulj!
Bio je za ručak i juče i danas. Garant je to!
